Usamljena dolina

Džoanini prsti zgrabili su nazubljenu ivicu sive, ogromne stene iza koje se tog trenutka skrivala. Prvi put otkako je živela u ovoj samoći, daleko od ljudi, strašno se uplašila.
U maloj doliniizanjenihleđabučnoje šumeo vodopad, a desno i levo uzdizali su se visoko stari borovi, čije su grane hrlile ka toplom letnjem suncu. Svuda su vladali mir i tišina.
Ova dolina bila je okružena ne baš visokim, ali zato veoma strmim brdima. Tamo, na drugoj strani, prema istoku, bio je izlaz iz doline u obliku klanca, koji se svojim bezbrojnim zavijucima probijao između visokih stena, sve do poširoke i ogromne doline u kojoj se nalazilo mesto Montrouz.
Džoana Banister se i sada kupala u maloj dolini koja se pružala uz bučni vodopad, kako je to rado i često činila otkako je došla ovamo. Upravo je peškirom osušila svoje suncem opalje- no telo, kad joj je pogled odlutao ka drvenoj montažnoj kućici u kojoj je već nekohko nedelja stanovala.
Onda ga je ugledala.