Profesorka engleskog jezika, Kendis Dajmond, bila je jedina osoba koja je u svako doba dana imala slobodu da pokuca na vrata kancelarije direktorke osnovne škole “Abraham Linkoln”, Tilde Lensberi. Ostali su morali da zatraže prijem preko sekretarice ili da, bar, njoj lično najave svoj dolazak. Direktorka Lensberi je, iako stara tek trideset i dve godine,važila za strogu i dobro organizovanu osobu, kojoj je održavanje teško uspostavljenog reda predstavljalo najvažniji profesionalni cilj. Za nju je bilo nezamislivo da joj zaposleni dolaze u kancelariju kada im se prohte, kada oni procene da je to neophodno. Primala ih je tek nakon što bi najavili dolazak i dobili potvrdu da je slobodna da ih primi. Bila je uverena da bi, u suprotnom, njena kancelarija predstavljala veoma prometno mesto, koje bi služilo za jadikovanje i lečenje frustracija članova nastavničkog kadra.
Kendis Dajmond je uživala laskavi status direktorkine prijateljice, iako su dve žene u svemu bile različite. Dok je profesorka Dajmond predstavljala oličenje blagosti, skromnosti i nenametljivosti, direktorka Lensberi se odlikovala grubošću, čvrstinom i sposobnošću da ljudima i događajima upravlja oficirskom strogoćom.
Neumoljivo je insistirala na disciplini, kao preduslovu za sprovođenje nastavnih planova i njihovo usvajanje od strane učenika. Sankcionisala je svako kršenje pravila sa hladnokrvnom doslednošću. Delila je ukore učenicima i novčano kažnjavala nastavnički kadar, ako bi procenila da su oni načinili propust prilikom incidentnih situacija. Zbog toga nije bila nimalo omiljena, ni među učenicima ni među zaposlenima, ipak, niko, od dana njenog uposlenja, nije otišao iz škole, niko nije potražio drugačije uslove za učenje i rad.
