Večna plima strasti

Moram delovati ubedljivo, grozničavo je pomislila Elena. Ono što se pre  šest meseci dogodilo među njima tokom jednog jedinog plesa ne znači apsolutno ništa i može se pripisati vinu, muzici i romantičnom ambijentu.

Osvrnula se. Stajao je… napola u seni, na ulazu u salon. Ali prepoznala ga je i u polutami pa joj je srce bubnjalo u vratu.

Alesandro Koreti, čovek koji je okrenuo njen život naglavačke jednim plesom, neodoljivo ju je privlačio iako je osećala da je čak opasniji od njenog lažljivog, nasilnog bivšeg verenika, koji je, kako je u međuvremenu otkrila, bio upleten i u kriminalne radnje.

Kad je napustila Nikola, nije se usudila da se obrati policiji iz straha od njegove uticajne porodice. Ipak, nije se mogao porediti sa Alesandrom iz uticajnog klana Koreti, koji je iznad svakog zakona.

Kad joj je prišao, presekao joj je dah, a srce je počelo da joj tuče kao mahnito. Osećala je istu onu čežnju koja ju je pre šest meseci bacila u njegovo naručje, jer se potajno nadala da je on dobar čovek, koji uliva osećaj sigurnosti uprkos rasprostranjenom mišljenju.

– Tvoje glumatanje nije me zavaralo ni na tren – zarežao je. – Uostalom, nisi mi odgovorila na pitanje, Elena.

Dakle, prepoznao me je.

Ipak, to nije bilo jedino što ju je zaintrigalo. Generalni menadžer firme ’’Koreti medija” delovao je potreseno, kosa mu je bila zamršena, a cipele prljave. Na sebi je imao izgužvani smoking i pocepanu elegantnu košulju, koja je otkrivala preplanula prsa. Oko mu je bilo gotovo zatvoreno modricom, na bradi se isticao otok, pri čemu čak ni rascepljena usna nije mogla da zaseni tu urođenu aristokratsku lepotu. Pogled njegovih tamnozelenih očiju ostao je strog i prodoran.

Elenu je najviše začudilo to što ju je prepoznao posle toliko vremena i još na ovako neuobičajenom mestu.

– Nisam unajmljena da glumim već da radim na palubi – smireno je objasnila.

– Malo sutra ti radiš!

– Nego kako? – upitala je strožim tonom pokazujući svoju uniformu, suknju na falte i crnu polo majicu s amblemom jahte na grudima. Na stopalima je imala praktične brodske mokasine.

Alesandro je prekrstio ruke na grudima, gnevno je odmeravajući od glave do pete. Nije bilo ni traga vatrenoj žudnji, od koje je pre šest meseci čitavim telom podrhtavala.

– A u kom svojstvu ovde radiš? Kao čistačica? – upitao je uvredljivim tonom.

Dok joj je polako prilazio, Elena je stisnula zube, teškom mukom potiskujući nagon da pobegne. Kako uspeva da izgleda tako dobro i pored neuredne odeće i uočljivih povreda?

– Ja sam brodska stjuardesa, a čišćenje spada u moja zaduženja.

– Razume se. A kada si osetila potrebu da dizajnerske krpice i visoke potpetice zameniš ovakvim poslovima? – cinično se nasmešio. – Verovatno si pukim slučajem završila upravo na ovoj jahti.

– Nisam znala da je tvoja – barem ne u trenutku kad se javila na oglas za zaposlenje. I kad je uvidela da će je, ako bude radila kao konobarica u restoranima duž sicilijanske obale mnogo lakše pronaći. Sada je zažalila što nije poslušala intuiciju i pobegla čim je čula ime vlasnika. – Bila sam već nedelju dana na otvorenom moru kad sam saznala čija je jahta. Rečeno mi je da je retko koristiš.

– Kakva apsurdna ideja da neko poželi da razbije dosadu ovakvim poslom!