Sedeo je za dugačkim stolom koji se nalazio preko puta njenog i nervozno šarao olovkom po papiru. Iako je izgledao potpuno nezainteresovano, Dejna je znala da je bio oprezan, da su mu sva čula bila izoštrena i da mu ništa, od onoga što se govorilo u zbornici, nije promicalo. Na licu mu je ponovo bio onaj napeti izraz, samo njoj uočljiv, dok je za ostale kolege to lice govorilo o dosadi i drskom zanemarivanju onoga što je bilo tema rasprave.
Profesor Džošua Gregori nije bio običan muškarac. Za Dejnu, on je predstavljao intrigantnost prve vrste. Posmatrala ga je kad god je bila sigurna daje bezbedno, da ne može daje opazi. Nije uspevala da odoli želji da ispituje sve ono što mu se ogledalo na licu i u očima. Na prvi pogled, to nije bilo ništa drugo do ledena bezosećajnost i nemi prezir, ali je Dejna pronalazila mnoštvo drugih emocija, skrivenih iza svesno navučene maske.
Dok je dekan “Pasadena Univerziteta” Hektor Midvej, čitao već desetu stranicu svog referata, Dejna je ponovo pažljivo osmotrila profesora Gregorija. Imao je upečatljivo, izražajno lice, na kojem su najuočljivije bile oči, crne, duboke i pronicljive. Te oči su predstavljale izraz snažne inteligencije i često su činile da zadrhti od prodornosti njihovog pogleda. Bio je to pogled koji je gutao sve pred sobom i koji je za Dejnu imao razornu snagu. Guste obrve, pravilan nos, odlučne usne i snažna donja vilica, odavali su utisak granitne čvrstine.