Zasluženo poštovanje

Nakon višečasovnog boravka u kupovini, Džulija Bejker je ušla u kancelariju, noseći u rukama prepune kese sa oznakama poznatih dizajnera. Izraz njenog lica je odavao umor, ipak, bila je nasmejana i odlično raspoložena.

• Ovo je tako uzbudljivo! – oduševljeno je uzviknula, spuštajući kese na radni sto.
  Trijumfalno je pogledala u svoju saradnicu, Elistu Azovsku, i značajno joj namignula. – Ne mogu da dočekam da ti pokažem šta sam ti kupila!
  • Meni?! – začudila se Elista, koja je odmah ustala da bi svojoj šefici prinela čašu hladnog soka.
  • Aha! – potvrdila je Džulija značajno, ne propustivši da još jednom namigne. – Sutra je moje devojačko veče! Ne želim da se na njemu pojaviš odevena u nekom od tvojih strogo krojenih kostima, ih u pantalonama, ne daj bože! Hoću da sutra budeš drugačija!
  Elista je oštro odmahnula rukom, iskazujući tim gestom svoj stav. • Nemam nameru da obučem ništa ekstravagantno, dekoltirano, tesno ih nepristojno! Unapred te upozoravam na to, Džulija! Dobro razmisli da h uopšte želiš da mi pokazuješ ono što si mi kupila!
  • Da, želim! I da, haljina je upravo takva, kakvu si je opisala: ekstravagantna, dekoltirana, tesna i nepristojna! Jao, jedva čekam da je obučeš! Izgledaćeš kao zmaj u njoj!
• To toliko ne dolazi u obzir, draga Džulija, da je uzaludno da uopšte razgovaramo o tome.
  Smatrajući razgovor završenim. Elista je sela za svoj radni sto i usmerila pogled ka kompjuterskom monitoru.
• Baš si uporna! – Džulija je uhvatila ručku rotirajuće fotelje, na kojoj je Elista sedela, i povukla je ka sebi. – Rekla sam da nema rada, sve dok ne prođe moje venčanje! Nemamo hitnih predmeta! Koliko puta bi trebalo to da ti ponovim?! Uostalom, potrebna si mi, u vezi sa organizacijom svadbenog banketa!
• Mislila sam da je sve, već, pripremljeno.
  • Jeste, ali, dvoumim se, još, oko par detalja.
  • U vezi sa?

• Sa dekoracijom sale za banket.

• Zar te zanima moje mišljenje, u vezi sa tim? Poznato mi je da smatraš moj ukus za zastareo.
• Samo kada je oblačenje u pitanju. U svemu drugom si maštovita, ali ujedno i odmerena i delikatna. Ne naginješ kiču, kao što je to slučaj sa mojim drugim prijateljicama.
• Pomoći ću ti u svemu. Ali odbijam da se nepristojno obučem, makar i za tvoje devojačko veće!
• Ma, hajde, Elista! – Džulija ju je munula po ramenu. – Zar nikada ne poželiš da malo… otkačiš? Zar ti nije dosadilo da uvek budeš tako ozbiljna, stroga i odmerena?
• Ne, nije mi to dosadilo!
  • A znaš h zbog čega nije? Zbog toga što ni ne znaš kako bi izgledalo kada bi se ponašala na drugačiji način! Ko zna, možda bi ti se dopalo da malo luduješ!
• Ni slučajno! To nije u mojoj prirodi!
  • Moglo bi da bude… – Džulija je značajno snizila ton i sagla se, kako bi iz gomile kesa izdvojila jednu. – Barem tokom jedne večeri…
  Trenutak kasnije, iz kese je izvadila haljinu od kvalitetne kože, kakvu bi svaka rokerka, koja drži do svog imidža, volela da ima u svojoj scenskoj garderobi. I Elista je, uprkos tome što nije nosila odeću od kože, morala da prizna da je haljina bila šik. Crna, poput noći, sa dužinom do polovine butina, sa kožom dovoljno mekom da se prilagođava oblinama tela. Haljina se kopčala metalnim dugmićima ćelom svojom dužinom, što ju je dodatno činilo provokativnom.
  • Mora da se šališ! – Elistu je iskreno zabavila Džulijina ideja da je navede da nosi tu haljinu. – Nemam nameru to ni da probam, dok o nošenju nema ni govora!
  • Žao mi je, Elista… – Džulija se naglo uozbiljila, držeći haljinu prislonjenu uz svoje telo. – Moraću da te učenim. Dakle, ako ne budeš nosila ovu haljinu na mojoj devojačkoj večeri, nećeš biti dobrodošla ni na mom venčanju.
  • Ali, to je okrutno!
• Manje od toga što ti nećeš da mi izađeš u susret? Sve što tražim od tebe je da jedno veće nosiš ovu haljinu. Ovu spektakularnu haljinu!
• Koja je tesna, kratka i… Ma, ne bih mogla ni da se uvučem u nju!
• To ne možemo da znamo, dok je ne probaš. Hajde, skidaj se!