Zašto burnout češće i jače pogađa žene?

Postoje vrste umora koje san može da otkloni, a postoje i one koje ne prestaju čak i ako spavate osam sati i pravite pauze tokom rada. Možete raditi na tome da bolje upravljate svojim vremenom i da koristite sve tehnike za „resetovanje“ tokom radnog dana, ali na kraju i to postaje samo još nešto što morate da radite. Jer tako radi burnout – kad sagorite radeći, treba vam mnogo dublji, duži i kompletniji oporavak, ali treba vam i promena životnog stila. Međutim, to je teško. Uglavnom zato što shvatamo da nešto nije u redu, tek kad do grla potonemo u živo blato konstantne iscrpljenosti. Burnout nije samo stres, nije samo težak period, nije depresija. Burnout kod žena – to je stanje prerušeno u normalnost. Provlači se kroz društvena očekivanja, neplaćeni emocionalni rad, pritisak da uvek budu prisutne, uvek ljubazne i predusretljive, uvek u pravu. Krije se iza produktivnosti, iza automatskih osmeha, iza gustog dnevnog rasporeda.

Kao sveća koja gori i topi se – to što sagoreva je naša životna energija, a to što se topi, to smo mi, naša tela i naš duh. Društvo u kome živimo normalizuje iscrpljenost, slavi „superženu“ i nagrađuje one koji žrtvuju sve u ime produktivnosti. I tako, nelagodnost raste u senci – nevidljiva i prihvaćena. Sve dok više ne možete da je sakrijete ni od sebe, ni od drugih, jer jednostavno više ne možete tako. A šta tačno više ne možete? Pa… sve.

Šta je burnout

Burnout je spor i neumoljiv oblik emocionalne iscrpljenosti, koja se dugo taložila. Vrsta hroničnog umora koji ne nestaje sa odmorom jer je ukorenjen u dubljem emocionalnom disbalansu. To je rezultat hroničnog stresa koji se ne kontroliše, iscrpljujući telo i um.

Svetska zdravstvena organizacija ga je konačno prepoznala kao sindrom povezan sa poslom, definišući ga kao „stanje koje je rezultat hroničnog stresa na radnom mestu, kojim nije uspešno upravljano“. Manifestuje se kroz tri ključna simptoma: iscrpljenost, cinizam ili mentalnu distancu od posla i smanjenu profesionalnu efikasnost. Ali istina je da se sagorevanje proteže daleko izvan zidova kancelarije. Uvlači se u lični život, narušava motivaciju i oštećuje odnose.

Oni koji ga doživljavaju govore o stalnom umoru, besanim noćima i mislima koje se stalno nameću i mozgu koji se ne „isključuje“. Burnout se može razviti u anksioznost, depresiju, hroničnu nesanicu, probleme sa varenjem. Telo protestuje, ali tiho, i često niko ne sluša. Jer nas nikada nisu učili da stanemo. Učili su nas da izdržimo.

@sharnlarissa Rest? Never. #burnout #healing #adhd #wlw #coping #rest ♬ original sound – Youranxietyislying2yew

Više odgovornosti, manje priznanja

Žene danas rade van kuće više nego ikada. Ali nikada nisu prestale da rade u kući. I taj dvostruki teret – profesionalni i kućni – nije podjednako podeljen sa njihovim partnerima i ukućanima. Zapravo, on skoro u potpunosti pada na njih.

Statistika to potvrđuje – žene su mnogo sklonije da dožive sagorevanje nego muškarci, posebno u okruženjima gde njihova uloga nije priznata ili cenjena. Problem je u tome što je mentalno i emocionalno opterećenje žena često nevidljivo.

instagram.com/cestclau

To je organizovanje rođendana dok se priprema prezentacija za šefa. To je pamćenje lekarskih pregleda dece dok se odgovara na hitan imejl. To je briga o starijim roditeljima, kućnim ljubimcima, nabavci, planiranju obroka, računima i kućnim poslovima, dok nastoje da održavanju formu i privlačnost za partnera. To je razmišljanje za troje, upravljanje za petoro, pojavljivanje svuda za svakog. Problem nije samo koliko se uradi, već kako se to doživljava.

A žene doživljavaju usamljenost u svojim naporima. Bez podrške, bez mreže, bez prostora da se kaže „dosta“. Najčešće i bez priznanja. Jer je normalno biti žena zmaj, leteti i bljuvati vatru na svim frontovima. I brinuti da jahači ostanu u sedlu. Prirodno je da žene brinu o drugima. Ali niko ne pita ko brine o njima.

Rodne predrasude u radnom okruženju

Na radnom mestu, žensko sagorevanje nije samo stvar radnog opterećenja. To je stvar kulture, a rodne predrasude podstiču profesionalnu iscrpljenost. Žene se često ocenjuju po dvostrukim standardima – ako su previše asertivne, smatraju se agresivnim. Ako su spremne na saradnju, pretpostavlja se da će obaviti emocionalni posao tima.

Pored toga, mnoge žene se ne osećaju slobodno da izraze ograničenja ili zatraže pomoć iz straha da ne izgledaju slabo. Zato kriju svoju nelagodnost, pate u tišini i osmehuju se čak i kada se raspadaju. Zato uključivanje na poslu nije opciona prednost – ono je neophodno. Kao što mnogi stručnjaci ističu, stvaranje bezbednih, empatičnih i istinski ravnopravnih prostora je prvi korak u sprečavanju sagorevanja. Jer rodna ravnopravnost nije samo igra brojeva – radi se o psihološkom blagostanju.

@nott.clarityit comes in waves and not everyday is what we hope it to be♬ burnout – emma chamberlain quotes ♡

Burnout kod žena i toksični mit o multitaskingu

Odrastamo verujući da su žene odlične u multitaskingu. Zvuči kao kompliment, ali radi kao lukava podvala. Jer, pošto se zna da mi možemo da radimo hiljadu stvari odjednom, od nas se to i očekuje. Što je najgore, same od sebe to očekujemo. Tako smo naučile da žongliramo dužnostima, poput čitavog tima fudbalera navale, ne ispuštajući loptu nikada, na bilo kom terenu. I kada se desi da je ispustimo, krivimo sebe što nismo bile dovoljno dobre, efikasne, sabrane, produktivne. Jer mi uvek moramo da budemo na visini svakog zadatka – to je normalno za nas.

Ali vremenom, ono što smo naivno pazarile kao supersilu, postaje zamka. Multitasking nije vrlina – to je mentalni kavez u kome doživljavamo burnout. U ženskom svetu, multitasking se često preklapa sa multirazmišljanjem – mentalnim stanjem u kome su žene stalno zauzeta u svom umu, čak i kada miruju. To je taj problem sa mozgom koji se ne „isključuje“. Sve mi to radimo.

To je to stalno, fragmentirano mentalno opterećenje: večera, posao, krivica, lista za kupovinu, nepročitane poruke, naš izgled – listi nema kraja. Rezultat? Mozak nikada ne miruje, a telo sledi. Ovaj stalni mentalni pritisak nas iscrpljuje. Dovodi do zaboravnosti, nedostatka fokusa, razdražljivosti – ili još goreg. Ali društvo to ne vidi. Jer „ona je jaka, uvek se snalazi“.

Prekidanje ovog obrasca je teško, jer to takođe znači prkošenje kulturnom modelu.

Lepota, savršenstvo i estetski burnout

Pored posla i upravljanja domaćinstvom, postoji treće tiho bojno polje za žene – njihovo telo. Standardi lepote postali su moderni oblik ugnjetavanja. Biti lep, negovan i „pristojan“ svakog dana postaje još jedna stavka na životnoj listi obaveza. To je tiho sagorevanje, ali sveprisutno. Sati provedeni u nastojanju da izgledamo sveže, mlado i vitko, čak i kada se osećamo prazno iznutra.

Žensko telo postaje beskrajan projekat, nikad završen, nikad usavršen, nikad dovoljan. Svaka nesavršenost se oseća kao neuspeh. Ova vrsta iscrpljenosti se ne vidi, ali se duboko oseća. I ona se akumulira, pojačavajući osećaj da nikada nema dovoljno vremena da se zaista brinemo o sebi ili jednostavno budemo ono što jesmo.

@studiostreit and that’s on mental health awareness #selfcare#mentalhealth#burnout#health#arttok ♬ original sound –

Iscrpljivanje identiteta – kada više ne prepoznajemo sebe

Postoji deo sagorevanja o kome se retko govorimo, možda zato što je najstrašniji – trenutak kada prestanemo da prepoznajemo sebe. Kada mentalna iscrpljenost prevaziđe telo i postane gubitak pravca, smisla i sopstva. Spora erozija identiteta. U početku je to samo umor. Onda postaje magla u mozgu. Zatim apatija. I konačno, tupa, uporna misao o tome ko smo postale i šta nam je to trebalo.

Odrasle smo verujući da je snaga u tome da sve nosimo same. Da je žaljenje slabost. Da je zaustavljanje gubitak. Zato, kada čak i najjednostavnije stvari postanu teške, osećamo se neadekvatno, poraženo, jurimo verziju sebe koja više ne postoji.

Burnout može evoluirati u egzistencijalnu krizu, ispunjenu sumnjom, krivicom i stalnim poređenjem. Svet ide dalje, a mi se osećamo blokirano,  vezane za emocionalno sidro koje tone. Mislimo da nam nije dozvoljeno da se tako osećamo. Zato to maskiramo, nastavljamo da funkcionišemo, ali prestajemo zaista da živimo. Ovo je možda najsuroviji deo sagorevanja – njegov podmukli način da se osećamo usamljeno, čak i kada nismo.

Revolucionarna moć postavljanja granica

Razmišljajući o granicama, osećamo se gotovo poročno. U svetu koji hvali one koji uvek kažu „da“, umeće da kažemo „ne“ je revolucionarno. To nije sebično, to je samopoštovanje. Ne bekstvo, već preživljavanje. Pa ipak, za mnoge žene, reći „ne“ izaziva krivicu. Kao da se naša vrednost meri žrtvom. Ali reći „ne“ takođe znači reći „da“ sebi, svom prostoru, svom vremenu, svojoj energiji. Niko ne može sipati iz prazne čaše. Sagorevanje nije lični neuspeh. To je sistemska pukotina, kolektivna rana. To je znak sveta koji očekuje da uvek budemo prisutne, produktivne i besprekorne.

Ali više ne. Vreme je da se promeni narativ. Zaustavljanje nije slabost. To je jasnoća, to je ljubav. Ponekad je potrebno samo malo – zatvaranje laptopa, neodgovaranje odmah, dublje disanje. Ponekad je potrebno više – traženje pomoći, govorenje „ne mogu“, prekidanje ritma. Ne morate se savršeno izlečiti. Samo dozvolite sebi pravo da postojite, čak i u lošim danima. Jer niste mašine, niste superheroine i zmajevi. I ne morate nikome ništa da dokazujete.

Pročitajte i ovo: Kad potreba za poboljšanjem izaziva sagorevanje – kako da radite na sebi bez pritiska

Naslovna fotografija: instagram.com/cestclau

Brankica Milošević