Posmatrala je svog stanodavca kako ulazi u mali dnevni boravak. Za njim su išla dva čoveka. Jedan je bio u radnom kombinezonu, a za drugog, omanjeg nalickanog čovečuljka, Džulija pretpostavi da je sudski izvršitelj. Držao je u rukama crnu aktovku iz koje je uskoro počeo da vadi neke papire.
Bespomoćno je stajala i gledala u trojicu ljudi. Nije se mogla odupreti želji da veruje da je sve ovo samo deo nekog ružnog sna, i da će se uskoro probuditi u svojoj kući u Virdžiniji. Biće lep dan, i sunce će se poigravati čipkastim zavesama na prozoru njene raskošno nameštene spavaće sobe… Džulija duboko uzdahnu. Njen povratak ”kući” bio je nemoguć, a u njenom nekadašnjem domu njena maćeha je sigurno uživala. Ona zamisli Rebeku Hopkins kako priređuje lude zabave sa svojim prijateljima. Vcrovatno ispijaju bezbrojne koktele, nazdravljajući Džulijinom pokojnom ocu koji je svojoj mladoj udovici omogućio udobnost i bogatstvo dokle god je živa. O, tata, kako nisi mogao pretpostaviti da će me izbaciti na ulicu čim tebe više ne bude. pomisli Džulija, podižući molećiv pogled prema nebu Da nije bilo naivnosti njenog oca i njegovog poverenja u ljudsku dobrotu, ona bi sada bila kod svoje kuće i sve ovo joj se ne bi događalo.
-Gospođice Hopkins, hoćete li biti ljubazni da potpišete dokument o prinudnom iseljenju – prenu je glas sudskog izvršitelja. – Gospodin Latimer je bio tako uviđavan da vas ne tuži za neplaćene račune. Naravno, to važi samo ukoliko odmah odete, što ćete, pretpostavljam i učiniti.
Džulija uze olovku i potpisa, svesna da joj ništa drugo ne preostaje. Ipak, odluči da će kad-tad vratiti Lati meru njegov novac. Nije želela da ikome išta duguje, pa bio taj neko neprijatan koliko mu drago. Ona vrati olovku i ode do kupatila da se na brzinu očešlja i umije. Ponela je sa sobom malu ručnu tašnicu da u nju stavi neophodne toaletne sitnice. Nije želela da i to završi u jednom od dva velika plastična džaka u koje je treći muškarac bez reda ubacivao njene stvari. Kakva ekspeditivnost! Džulija sa žaljenjem pomisli na svoj komplet kožnih kofera. Odavno ih je prodala jer je Gregu Tompsonu bila “hitno potrebna mala pozajmica”. Sve što je imala od vrednosti na taj način je završilo u njegovim džepovima, mnogo pre nego što je shvatila ko je on. Zaslepljena i zaljubljena, poverovala je u priču o projekt-birou koji Greg namerava da otvori, i počne karijeru kao samostalni arhitekta. Prekasno je saznala da on nikada nije pohađao ni koledž, a maštanje o sretnom braku raspršilo se kada je jednoga dana Greg Tompson jednostavno ispario. Otišao je sa svom njenom ušteđevinom, u društvu jedne od Džulijinih koleginica sa posla. Njoj su ostali dugovi i razmišljanja o muškoj prevrtljivosti… Kasnije je čula i za njegovu veliku strast -kocku, i to je navelo da bude skoro srećna što ga se ipak otarasila.
