U današnjem članku donosimo potresnu i intimnu ispovest Mire Furlan, istaknute jugoslovenske, hrvatske i kasnije američke glumice i pevačice, koja je kroz svoj život nosila težak teret nasilja, usamljenosti i borbe za sopstveni integritet.

Rođena 7. septembra 1955. godine u Zagrebu, a preminula 20. januara 2021. godine u Los Anđelesu, Mira Furlan ostala je upamćena po izuzetnom umetničkom doprinosu, ali i po hrabrosti da podeli traume koje su obeležile njen život.U autobiografskoj knjizi “Voli me više od svega na svijetu”, Mira je podelila niz šokantnih i bolnih sećanja na seksualno nasilje koje je doživela u različitim periodima svog života.

  • Jedan od najpotresnijih trenutaka opisan je kada je, tokom boravka u studentskom domu u Francuskoj, doživela napad u zajedničkom tušu. Dok se opuštala pod toplom vodom, iznenada ju je zaskočio nepoznati muškarac, potpuno go, koji je pokušao da je obori i savlada. Vrisnula je i uspela da ga otera svojim otporom. Iako je fizički ostala nepovređena, situacija je ostavila trag, ali je sama Mira taj događaj doživela gotovo neutralno, kao da je u pitanju još jedna opasna epizoda u njenom lutalačkom životu.

Ipak, ono što ju je više uzdrmalo bio je uzvik napadača koji ju je optužio za rasizam – “Tu es une raciste!” – što je, kako navodi, za nju predstavljalo dublju povredu nego sam čin napada. Strah od pogrešnog tumačenja, od etikete koja joj ne pripada, bio je jači od straha koji je trebalo da izazove fizički napad. U njenom umu, borba za očuvanje svog identiteta i morala bila je važnija od svega.

U drugom sećanju, Furlan opisuje trenutak iz adolescencije kada ju je, sa samo šesnaest godina, na ulici u Zagrebu zaskočila nepoznata osoba. Povučena u mračni prolaz, zadržana silom dok su se dvojica napadača dogovarala šta će s njom učiniti, doživela je gotovo izmešteno stanje svesti, posmatrajući sve kao da se ne događa njoj. Ta ravnodušnost je, prema njenom opisu, bila ono što ju je najverovatnije i spasilo – napadači su je smatrali “čudnom” i, izgubivši interes, pustili su je.

  • Slična scena ponovila se kada je sa prijateljicom Katjom kasno uveče krenula kući nakon probe. U susret su im izašla dvojica muškaraca s očigledno lošim namerama. Dok je Katja reagovala vikom i udarcima, Mira im se obratila smireno, čak sa dozom teatralnosti i ironične ljubaznosti. Ta nepredvidiva reakcija zbunila je napadače, koji su i tada odustali.

Ali najdublji trag, kako navodi, ostavio je napad jednog poznatog muškarca iz javnog života. Sve se dogodilo naglo – dok je boravila u nečijem stanu posle predstave, našla se sama sa čovekom kojeg jedva da je poznavala. Bez najave i bez milosti, zgrabio ju je, pričepio joj ruke i usta, i silovao je. Ceo čin bio je brutalan i brz, a Furlan piše da nije stigla ni da procesuira šta se događa. U sledećem trenutku napadač je nestao, ostavljajući je u stanju potpunog šoka.

U tom trenutku nije se odlučila da prijavi zločin. Bila je svesna reakcija koje bi mogla dobiti – podsmeh, sumnju, omalovažavanje. Duboko ukorenjeni društveni predrasude sprečile su je da potraži pravdu. Znala je, kaže, da bi policajci gledali jedni druge i s podsmehom komentarisali: „Dobila je što je tražila.“

Kroz sve te događaje provlači se jedna konstanta: njena unutrašnja snaga i neobičan način preživljavanja traume. U situacijama koje bi mnoge slomile, Mira je nalazila način da zadrži kontrolu – bilo kroz ironičnu distancu, bilo kroz potpuno odsustvo reakcije. Nasilje koje je preživela nije bilo samo fizičko – bilo je i emocionalno, psihološko, i duboko društveno obojeno.

Ove potresne priče ne samo da otkrivaju jednu ličnu borbu već i širu društvenu sliku o tome kako žene, pa i poznate i priznate, često bivaju prepuštene same sebi kada se suoče sa nasiljem. Mira Furlan nije bila samo žrtva – bila je i svedok, i borac, i umetnica koja je imala hrabrosti da govori o onome o čemu se često ćuti. Njeno svedočenje ostaje važno i relevantno, kao poziv na empatiju, razumevanje, i neophodnu promenu društvenih stavova prema ženama i nasilju.

POVEZANI ČLANCIVIŠE OD AUTORA