Ništa nije nagoveštavalo dolazak nevolje, ipak, Karlota
Galanda je naslutila da će nešto da se dogodi, nešto, što će da joj
uzburka život. Napetost ju je naterala da izađe iz kuće i spusti se
do obale. Tamo je izula mokasine i bosim nogama prošetala po
pesku, gazeći travu koju je more izbacilo.
Hodala je nasumice, ravnodušna prema vetru koji joj je
milovao lice i mrsio joj kosu, prema mirisima koji su joj
ispunjavali nozdrve, prema suncu i vodi. Zaustavila se tek kada
su delići polomljenih školjki počeli da joj se zabadaju u kožu na
stopalima.
Dan je bio topao, sunčan, blago vetrovit. Plaža je bila pusta,
priobalni pejzaž je odisao mirom i lepotom. Morski talasi su se
lenjo lomili na pučini, voda je svetlucala i presijavala se na
podnevnom suncu, u vazduhu su se mešali mirisi soli i egzotičnog
cveća. U daljini se čulo oglašavanje sirene broda, koji se zaputio
ka afričkoj obali. Prepušteni vetru, pelikani su nepomičnih krila
leteli nisko nad vodom. Ambijent je bio idiličan, umirujući. Ništa
nije nagoveštavalo dolazak oluje i remećenje tih prizora
spokojstva.
Ipak…
Karlota Galanda je osećala duboki nemir. Pokušavala je da ga
ignoriše, da ne razmišlja o njegovim uzrocima, ali, ma koliko
bežala od realnosti, dobro je znala da je samo jedna okolnost
mogla da je uznemiri…
Samo jedna okolnost, i samo jedan čovek…
Ali, kolika je verovatnoća bila da se to dogodi, pitala se, dok
je halapljivo udisala vazduh i pokušavala da dubokim udisajima
povrati narušenu ravnotežu. Kolika je bila verovatnoća da je
Mateo došao na Sardiniju?
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.