Hladna kiša kvasila je nemilosrdno sve oko nje. Melani Mont je zadrhtala još jednom, uzalud pokušavajući da se ugreje u svom tankom mantilu. Bila je potpuno mokra i činilo joj se da joj je nesnosna hladnoća doprla do kostiju.
Pogledala je oko sebe. Zemljište je bilo potpuno raskvašeno i pretvoreno u blato. Planinski vrhovi su se samo nazirali u magli, a džungla na obroncima planine nestala je u kišnoj zavesi.
Prvi put od dolaska u Kolumbiju Melani se upitala da li je, možda, pogrešila što je prihvatila poziv Marije Tereze. Marija je bila njena dobra drugarica s kojom je delila dobro i zlo u koledžu i koju nije videla odavno. Već dugo je zvala Melani da je poseti, ali nekako nije bilo prilike da se taj poziv i ostvari.
Melani uzdahnu. Pitanje da li bi i sada prihvatila Marijin poziv da nije bilo njene majke i ostalih članova porodice koji joj, jednostavno, nisu dozvoljavali da odraste.
Mada je imala već dvadeset pet godina, to za njih nije značilo ništa. Biti najmlađi član porodice može nekada biti veoma teško. Melani nije vredelo što je uporno pokušavala da dokaže majci i sestri da je odrasla i da može i treba sama da donosi odluke. One su neprestano bdele nad njom i dovodile je do očajanja.
Filip joj je ponudio izlaz iz tog začaranog kruga nagovarajući je da se venčaju, ali Melani je znala da to nije najbolje rešenje.
,,0h, zašto nisi kao tvoja sestra”, pitala se njena majka često. „Onda bi sve bilo tako lepo.”
A Melani se grozila na pomisao da bude kao njena sestra. Naravno, volela je Elizu, ali nije mogla da zamisli sebe u njenoj ulozi. Eliza je završila srednju medicinsku školu i odmah se udala. Već je imala i dvoje dece i bila prezadovoljna svojim životom. Zato nije shvatala zašto se Melani buni protiv „normalnog toka stvari”.
A Melani je posle koledža otvorila malu radnju u kojoj je prodavala sitnice koje su služile kao pokloni. Imala je mnogo mašte i talenta i ubrzo se pročula u celoj okolini. Ljudi su dolazili izdaleka da kupe neki poklon i obraduju svoje najbliže.
U početku je radnja predstavljala veliki izazov, ali ubrzo je posao postao monoton i Melani je osetila jaku želju da nešto promeni u sivilu svakidašnjice.
Marijin poziv došao je u pravo vreme. Moći ću mulo da predahnem od silne roditeljske brige, pomislila je devojka, a ovo je i odlična prilika da dobijem nove ideje za poklone.
I ne slušajući majčine i sestrine opomene, spakovala se sa zadovoljstvom.
Sad, dok joj se voda slivala s kose u mlazevimu, pitala se da li je bila mudra. No, povratka nazad nema. Kako bi bilo lepo da se odnekud pojavi autobus i oslobodi ih ovih muka. Ali, takva mogućnost bila je skoro nezamisliva. Jer, otkako se Hulio, njen vodič i ona napustili Bogotu, nisu videli ni jedna jedina kola. A i ko je tako lud da kreće po ovakvoj kiši?
Melani pogleda svog vodiča tužno. Stajao je nekoliko desetina metara dalje pored auta, skoro zatrpanog lavinom blata. Očajno je procenjivala štetu koju je pretrpelo njegovo jedino sredstvo za život.
„Kola su u jadnom stanju” rekao je nešto ranije, „ali glavno da smo spasli glave”.
