Zašto nas stalno dovodiš u neprilike? – pitala je Beatrisa mladića, koji je stajao kraj prozora nervozno grickajući donju usnu. Bio je lepuškast momak, nešto krupnije građe u odnosu na nju. Njen glas je bio za nijansu viši kada je izgovorila zadnje reći. Ustala je sa fotelje i nervozno prošetala sobom.
Da lije moguće da ne razumeš? Jesi li svesna da sam ja, kao tvoj brat, imao puno moralno pravo da nastupim baš tako? – rekao je mladić gledajući je ponosito krupnim zelenim očima, poput njenih. Izgledali su kao da su blizanci, iako je ona bila nekoliko godina starija od njega.
Ponašaš se krajnje neodgovorno i nezrelo, Džorže!
A ti se uvek praviš prepametna, draga moja sestro!
Pametna? Pokušavam da ti objasnim koliko si glupu stvar uradio, mladiću!
Znači, uvreda časti moje sestre je morala da prođe bez ikakvog reagovanja? To hoćeš da kažeš?
Kakva uvreda? Nekoliko igara sa dotičnim gospodinom? Pričanje koje je bilo na osnovu ozbiljnih tema? Šta si mu tačno rekao?
Pitao sam ga gde je naučio pristojno ponašanje, u kojoj školi! I pitao sam ga kako može, sa takvom reputacijom koju ima, da igra sa tobom nonšalantno i razgovara više nego što to pristojnost nalaže? Povrh toga, čuo sam da je komentarisao da si zanimljiva devojka. Rekao je to, pa… recimo, tonom koji mi se nimalo nije dopao!
