Svaki put kad se avion spuštao, Barni ju je pitao jesu li stigli, a ona mu je odgovarala kako moraju još da se voze. Jadan dečak, bio je umoran, mislila je. Preplašena, nadala se da će ipak sve dobro proći, da će se za nekoliko nedelja Barni pri vici na novi ţivot, a ona će se vratiti u Englesku. Sad kada je njena rođaka Elen, Barnijeva majka, bila mrtva, dete je pripalo ocu i ona ga je vodila njemu u Australiju.
Najzad su stigli u Derbi, aerodrom najbliži Jaravongi. Sa zebnjom je uzela njihov ručni prtljag, Barnijevog plišanog medu i nekoliko ilustrovanih žurnala koje je ponela. Trenutak kasnije su izašli iz aviona.
– Jeste li vi gospođica Harlou? A ovaj mali, Barni?
Okrenula se i našla licem u lice s mršavim muškarcem pedesetih godina, preplanule kože.
– Ja sam Bil Tagart – predstavio se pružajući joj ruku. – Dirk mi je naredio da dođem po vas helikopterom.
– Helikopterom?
– Jaravonga je odavde daleko još sto kilometara.
Iz vazduha se divila predelu koji se pred njom širio.
– Koliko dugo ćete biti kod nas? – upitao je Bil posle nekoliko minuta. – Bila bi šteta da se odmah vratite.
Nemirno je pogledala Barnija pre nego što je odgovorila.
– Ništa nije dogovoreno, ali mislim da neću ostati dugo.
– Dirk bi bio zadovoljan da neko brine o malom. Dora Dadžer vodi domaćinstvo, ali ona ne može sve. Što se Dirka tiće, on nikad nije kod kuće.
– Hoćete reći da ne postoji niko ko bi vodio brigu o dečaku? – upitala je zaprepašćeno.
– Ne, ali Dirk će već naći rešenje. Bila je besna. Reći će mu šta misli o tome.
– Očekivala sam da će nas dočekati na aerodromu.
– Zauzet je na ranču.
– Naravno! Ali… sina nije video dve godine.
– Možda mu je draže da se ponovo vide kod kuće… Pogledajte! Stižemo!
Already a member? Log in here
