Li Rajt je nervozno pogledala zatvorena vrata hotelske sobe. Nije želela taj posao, ali nije ni imala drugog izbora. Posle nedavne bolesti, njen račun u banci znatno je smanjen, a ništa drugo nije uspela da pronađe. Ovaj novi posao bio je daleko od uspešine karijere unutrašnjeg dekoratera koju je napustila u Mineapolisu u Minesoti, bila je ovde u Tusonu suviše skupa za njene mogućnosti. Zakucala je na vrata i sačekala. Činilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego što isu se otvorila vrata.
– Vi ste gospođica Rajt? – upitao je, osmehujući se ljubazno.
Uzvratila mu je osmehom. Bio je mnogo mlađi nego što je očekivala. Visok i prijatan. – Jesam – odgovoriila je. – Vi ste tražili honorarnu sekretaricu?
– U stvari, treba da mi se otkuca nekoliko pisama – rekao je i uzeo joj iz ruku prenosni kompjuter. – Kupujem stoku za svoga brata.
– Da, gospođica Vajler iz agencije, rekla mi je da ste rančer – rekla je i brzo sela. Bila je bleda i iscrpljena i još uvek se nije oporavila posle teške upale pluća.
– Da li se dobro osećate? – upitao je zabrinuto.
– Dobro se osećam, gospodine Stoufer – odgovorila je, setivši se njegovog imena iz uputsva koje je dobila od gospođice Vajler. – Oporavljam se posle upale pluća, pa sam još uvek malaksala.
