-Ovde kompanija „Biovitra“ – rekao je Džejson držeći slušalicu između ramena i uha, pokušavajući da otvori prispelu poštu. – Džejsona Olforda tražite? Žao mi je, ali on nije ovde. Da li imate neku poruku za njega? Nemate? Da li ste sigurni da ne želite ništa da mu poručite? U redu. Nazovite ga sledeće nedelje. Prijatno.
-Kako možeš da kažeš da nisi ovde? Verovatno si Meo da kažeš da nisi prisutan duhom. Ako dobro vidim, ti sediš ispred mene. Prema tome, telom si prisutan.
Džejson je spustio slušalicu i uputio prekoran pogled zgodnom čoveku koji je sedeo ispred njegovog radnog stola.
-Veruj mi, Entoni, da isuviše malo plaćamo Nensi za posao koji za nas obavlja. Kada je jutros telefonirala da javi da se razbolela, rekao sam joj da uopšte nema problema i da ću je ja zameniti. Sada mi se čini da neću izdržati. Ovo mi liči na ludnicu. Nemam ni sekunde mira. Telefon neprestano zvoni.
Njegov poslovi partner, Entoni, se samo nasmejao. – Telefon ponovo zvoni, dragi moj – rekao mu je.
Buket ljubavi
-E, sad mi je već svega dosta – rekao je Džejson. Uključio je automatsku sekretaricu koja je saopštila da je radno vreme isteklo i da su svi zaposleni otišli kući i da dotična osoba može da ostavi poruku.
-1 vreme je da krenemo kući – rekao je Entoni. – Jedva čekam da se nađem pored svoje divne ženice.
-Kako je moja sestrica? – upitao ga je Džejson. – Nisam sa njom razgovarao nekoliko dana.
