Lila je kiša kao iz kabla tog hladnog, jesenjeg predvečerja kada se Veniša našla pred vratima doma Vilardovih. U jednoj ruci je držala omanji kofer, a drugom je krenula odlučno ka zvekiru. Drhtala je od hladnoće i bila je mokra. Ledena kiša je okvasila stare cipele, a ivice suknje su bile natopljene vodom. Pokucala je na masivna vrata zvekirom nekoliko puta. Bila je malaksala, promrzla i gladna od puta. Kočije su je dovezle do donjeg dela puta i nekih kilometar i po morala je da prepešači, držeći iznad glave stari kišobran koji je više propuštao vodu nego što je zaklanjao od kiše. Sada je stajao sklopljen i natopljen vodom naslonjen uz zid. Veniša pogleda stari kišobran pitajući se šta da radi sa njim. Više nije bio za upotrebu.
Vrata su se naglo, uz nekakvo sablasno škripanje, otvorila i Veniša se suočila sa hladnim pogledom starije žene koja je odmerila od glave do pete.
– Šta želite? – pitala je strogim glasom i Veniša pretrnu od tog tona.
Ipak, u sekundi, se pribrala, smogavši snage da uzvrati mirnim držanjem, a potom je pružila toj nepoznatoj, nadmenoj osobi omanji koverat. Žena, očigledno domaćica doma, glavna medju slugama i po svoj prilici neprikoslovena u svemu, uze koverat i izvuče iz njega jedan papir. Čitajući, klimnu glavom par puta, odmeri Venišu od glave do pete i najzad se pomeri u stranu.
– Gospodjica Veniša Barton? Očekivali smo vas… hm, baš ste pokisli. Molim vas, sledite me.
