“Otišla je do senke velikog smokvinog drveta i predala se muzici vode. Morala je da razmisli. Sada je sigurno želeo da je zbuni i dezorijentiše i morala je da smisli način da blokira svaki njegov potez. Počeo je tako što je postupao s njom kao sa neprijateljem: hladno, nemilosrdno i uvredljivo.
Ista stvar se dogodila i jutros. Doveo je do takvog stanja da je malo falilo da mu se preda, da bi je zatim grubo odbacio i rekao joj da izgleda kao skitnica!
A onda, za doručkom, kada je ponovo pokazala svoj borbeni duh, iskoristio je svoj duboki, senzualni glas, da bi govorio o planinskim vetrovima, vinu i divljem cveću – pozivajući je da ga istraži!
Bila je sigurna da je Francisko Garsija Kazals imao neki plan. Odmah je odbacila pomisao da je hteo da je zavede. Bila je isuviše skromna i obična za takvog muškarca koji je, sasvim sigurno, mogao da bira medju najlepšim ženama sveta.
Zato je jedino razumno i logično objašnjenje za njegovo ponašanje bila njegova želja da je zbuni i potpuno sludi, kako bi iscrpla svu mentalnu energiju i postala nesposobna da smisli neki način da ode odavde.
Ako bi je sve vreme držao zaključanu u sobi, to bi podstaklo Rozalijinu sumnjičavost, pa mu je jedino preostalo da joj da ograničenu slobodu kretanja i drži je na oku. Jedan pokret u suncem opaljenom dvorištu privukao joj je pažnju. Rozalija je sredjivala sto posle doručka. Bila je nekako spora. Da li joj je gazda naredio da pazi na ,,gošću“ da ne bi slučajno odlutala i izgubila se u surovim andaluskim planinama?
Želela je da isproba tu teoriju, pa je ustala, okrenula se i uputila ka vanjskim vratima, ugradjenim u
dvorišni zid. Nekako će već da pronadje glavnu kapiju… Lako je pronašla vrata, ali, bila su zaključana i..”
