Nije ništa rekla, već se zbunjeno osmehnula i nastavila svojim putem. Učinilo joj se vrlo čudnim što je mladić stajao tako blizu nje, jer joj je bilo izuzetno neprijatno. Međutim, već sledećeg trenutka je zaboravila tu sitnu neugodnost, jer je zastala pored sledećc tezge da pogleda predivnu šahovsku garnituru od oniksa. Tu su se nalazili i drugi predmeti od ovog divnog materijala: držači za knjige, pepeljare, svećnjaci… Nije mogla da odvoji oči od tih prelepih predmeta, ali se onda trže, shvativši da bi bilo šta od toga predstavljalo ogroman teret u njenom prtljagu, kada se bude vraćala za Toronto.
Nekoliko trenutaka kasnije, ona ude u knjižaru. Lagano je prošetala pored polica na kojima su se nalazila izdanja na engleskom jeziku i ubrzo ugleda knjigu koju je tražila. Obradovana, odmah ju je uzela i stala u red ispred kase, prelistavajući stranice sa interesovanjem, jer je u knjizi bilo puno izvanrednih ilustracija. I na koricama se nalazila odlična fotografija u boji, a na desnoj strani je sitnim kaligrafskim slovima bio ispisan naslov „Piramide Teotihuakana“, dok je u suprotnom uglu bilo navedeno ime autora Dona Kortnija.
Pokušala je tiho da izgovori reč Teotihua-kan, prisećajući se načina na koji je to činio vodič, Meksikanac. Ali, nije joj baš najbolje uspevalo…
-Te-o-ti-hu-a-kan – izgovorio je neko u redu iza nje i Lora se iznenađeno okrete, želeći da vidi kome pripada taj dubok i muževan glas.
Čovck koji je posmatrao sa visine bio je visok, snažne građe, veoma širokih ramena, crnokos i izuzetno privlačan. Naravno, odmah je videla da nije Meksikanac, iako mu je koža bila tamna i opaljena suncem. Imao je aristokrate crte lica, pomalo upale obraze i neobično plave oči. Na prvi pogled joj se činio suviše star da bi je zainteresovao, ali mu se ipak srdačno osmehnula.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.