– Jedva čekam da se vratimo kući… – priznala je, kroz duboki uzdah, Zita Tejlor, nakon što je, pogledom kroz prozor, sagledala sve ono što se dešavalo u dvorištu vile, čiji su vlasnici bili roditelji njene majke.
– Tek smo doputovali – podsetio ju je otac, Veldon Tejlor, unet u čitanje jedne od mnogih stručnih publikacija, od kojih se nije odvajao ni prilikom boravka na idiličnom grčkom ostrvu. – Nemoguće je da si tako brzo postala nostalgična. Koliko je meni poznato, nisi ostavila nijednog dečka u Londonu – nije propustio priliku da se našali.
– Pokušaj da sagledaš lepe stvari našeg boravka na Skijatosu, dušo – majka, Adamantija, joj je uputila taj savet, dok je radoznalo razgledala lokalne, dnevne novine. – Znam da ti to umeš.
Da, ona je to umela. Posebno je tome bila vična u Grčkoj, odakle je poticala njena majka, i u kojoj se i ona rodila. Istina, mimo plana, ali svakako sa nekom svrhom, koju su više sile imale za nju.
Zita je volela Grčku, njenu bogatu istoriju i kulturu, njene legende i mitove, njene neprevaziđene mudre filozofe. Posebno je volela Egejsko more, koje je iznedrilo Posejdona, inspirisalo Homera i zavelo Odiseja. Volela je ostrva sa njihovim živopisnim selima, zatalasanim brdima, borovim šumama, zrelim vinogradima i sočnim maslinjacima. Uživala je na peščanim plažama, dok je, sedeći pored safirnoplavog mora, posmatrala igre galebova i osluškivala pesme cvrčaka. Punim plućima je udisala svež, okrepljujući vazduh, pomešan sa opojnim mirisima smokava, cveća i začinskih trava.
A volela je i Grke, uvek spremne na to da zaigraju i zapevaju, da se najedu i napiju, da neznanca pretvore u prijatelja, da love ribu istom strašću kojom su se odavali popodnevnim dremkama. U naletima krajnje iskrenosti, Zita bi uviđala da je, najmanje od svih, volela članove porodice njene majke.
Njih je bilo devetoro: roditelji, dva brata, njihove supruge i deca. Jedan brat je imao dva sina, a drugi ćerku. Niko od njih, po Zitinom mišljenju, nije predstavljao svetao lik.
Naprotiv.
– Nadam se da te ne vređa, majko, to što sam ovde doputovala nerado…
– Zita je to upitala svoju majku, prelepu ženu izrazito crne kose i tamnog tena, na koju nimalo nije ličila.
Zita je, po fizičkim karakteristikama, podsećala na svog oca, Engleza, i članove njegove porodice. Njena kosa se presijavala u bojama sunca, imala je plave oči, nežnoružičaste usne i svetao ten. Bila je vitka i visoka, znatno viša od svojih rođaka, Grkinja.
Zahvaljujući tome što su joj se roditelji voleli, Zita se lako nosila sa činjenicom da je pripadala različitim etničkim, verskim i kulturološkim sredinama. Preuzimala je najbolje od onoga što joj se nudilo iz obe zemlje, i to pretvarala u ličnu osobenost, u nešto što je nosilo samo njen pečat.
Roditelji su joj, u tom smislu, davali apsolutnu slobodu. Majka je favorizovala vrednosti zemlje svog muža, a otac one iz koje je poticala njegova supruga. Na taj način su izražavali poštovanje jedno prema drugom, ali i prema svom jedinom detetu, rođenom u braku dvoje ljudi različitih nacionalnosti.
