- Još malo, pa smo stigli. Odri! – umorno je najavio Fil Voker, podižući ruku sa volana, kako bi izmasirao vrat, neprijatno ukočen od duge vožnje. – Kada se budemo našli na vrhu uzvišenja, ugledaćemo dole, u uvali, kuću moga rođaka. Uverićeš se da nimalo nisam preterivao, opisujući je kao najlepšu na čitavoj obali.
Odri je ispružila svoju vitku, nežnu ruku i preuzela na sebe masiranje Filovog vrata. – Vratne žile su ti tako zategnute, Fil… -brižno je konstatovala. – Mora da si veoma umoran… Za volanom si od ranog jutra, a sada je već sedam sati po podne… - Večeras ću se dobro naspavati. Moj rođak ima nenadmašno udobne krevete u svojim brojnim, spavaćim sobama. Sutradan ujutru ću biti kao preporođen, i moći ćemo da nastavimo put do Los Anđelesa.
Baš kao da je podlegao potrošnosti ljudskog organizma, motor polovnog forda se oglasio neobičnim brujanjem, kada je Fil snažno pritisnuo papučicu za gas, u cilju savladavanja strmog uzvišenja. Od vrha uspona ih je delilo svega pedesetak metara i Odri je nesvesno zadržala dah, sluteći da će ubrzo ugledati nesvakidašnji prizor.
Instinkt je nije prevario. Kroz par trenutaka pred očima joj je pružao veličanstveni pogled na nepreglednu pučinu, koja se u daljini stapala sa nebom, išaranim rumenilom zalazećeg sunca. Osetila je kako joj se koža ježi, kako je prožima laka drhtavica. Pomislila je da se nalazi na najlepšem mestu na svetu. Zaista, zapitala se, pogleda usmerenog ka horizontu, šta je moglo da bude lepše od stapanja morskog i nebeskog plavetnila, od preplitanja moći vode i tajanstvenosti nebeskih dubina.
Already a member? Log in here
