I najzad ljubav

Aeksander Konstantinakos, milijarder i uticajni predsednik brodske kompanije koju je osnovao njegov deda, stajao je u elegantnom salonu svoje vile i netremice gledao u displej mobilnog telefona. Na slici su bili žena i dvojica malih dečaka, očigledno blizanaca.

Crnokosi, tamnooki, maslinastog tena, gledali su posmatrača pravo u oči, a između njih je stajala majka obgrlivši ih obojicu oko ramena. Sve troje nosili su odeću koja je Aleksander, koga je porodica odmilja zvala Sanderom, visok, tamnokos, upečatljivih crta lica, u kojima su generacije pobednika ostavile tragove, podigao je glavu slušajući optužbe svoje sestre.

– Dakle, Nikose, to moraju biti tvoji sinovi – optužila je mlađeg brata.

-Sličnost je očigledna, a studirao si u Mančesteru.

Sander nije morao da baci još jedan pogled na fotografiju koju je njegova sestra snimila na aerodromu da bi znao koliko je u pravu, bar što se sličnosti tiče. Likovi oba dečaka urezali su mu se u pamćenje.

– Slušaj, znao bih to – pobunio se Nikos i, okrenuvši se prema starijem bratu, očekivao je pomoć. – Sandere, oni nisu moji, mogu da se zakunem.

– Naravno da su tvoji – insistirala je Elena. – Dovoljno je pogledati ih. Sandere,Nikos ne govori istinu, ova deca imaju našu krv u venama.

Sander je pogledao svoju mlađu sestru i brata, koji su bili svađalački raspoloženi. Delile su ih samo dve godine, dok je Sander bio stariji od Elene pet godina, a od Nikosa sedam. Posle smrti njihovog dede bio je jedini odrastao član porodice i njima dvoma bio je zamena za oca. Zbog toga je često igrao ulogu mirovnog sudije u njihovim prepirkama.
Ali ovo nije bio slučaj za mirovnog sudiju.

Sander je još trenutak posmatrao fotografiju, a onda je rekao:

– Naša krv jeste, ali nije Nikosova. Rekao je istinu, ovo nisu njegova deca.

...

Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se