Na prilazu ispred kuće stala je neka kočija. Izabela Diboa podiže pogled sa svojih nota da bi videla kako njena sestra Mari napeto osluškuje zvuke sa ulice. Izabela sa tugom pogleda njene krupne, plave, slepe oči. Kakva šteta, biti obdaren takvom lepotom, a nemati mogućnost da nikakvu lepotu oko sebe i sami vidite. Mari, njena prelepa mlađa sestra, zlatnoplave kose i krupnih, plavih očiju, bila je slepa od rođenja. U jednom kratkom deliću sekunde, po to zna koji put, Izabela se ponadala da će Mari nekim čudom progledati ali— to se ni sada nije desilo. Zadržala je dah, proučavajući krišom sestrino napeto lice.
– Ko li je to? – upita ona glasno, gledajući sestru.
Marino lice nije moglo da sakrije osećanja. Da li osećajem ili sluhom, nepogrešivo je uvek znala ko nailazi ili je u blizini.
– To je Pjer. Mislim, grof Monfis – Mari se brzo ispravila, porumenevši. Tiha sreća ozarila joj je celo lice. Sada je sa osmehom čekala da se posetilac popne uz stepenice i uđe u sobu.
Izabela je odavno slutila, ali sada je bila sasvim sigurna. Pjer Monfis je grof kod koga je njihov otac radio na dvoru kao kompozitor i muzičar, a njena sestra bila je zaljubljena u njega do ušiju. Uskoro se zaista na vratima pojavi posetilac koga su očekivale, zgodni muškarac pedesetih godina. Njegove profinjene crte lica odavale su inteligenciju i osećajnost. Izabela mu pođe u susret.
– Ekselencijo… uđite – osmehnula se.
Grof Monfis uzvrati osmehom, ali je pogleda prekorno.
– Drago dete, koliko puta sam vam rekao da se okanete tih šala. Ne volim kada mi bliski ljudi prikačinju etikete. Vi znate da sam vam kao otac. Znam vas od pelena, ljuti me kada me tako zovete.
– I vi nama prikačinjete etikete. Zovete me „drago dete“. A ja to više nisam. Imam devetnaest godina. Još malo. pa će mi moja draga maćeha naći nekog konjušara za muža – odvrati ona veselo, sva srećna zbog saznanja da se Monfis i njena sestra vole.
