Ono što je videla izazvalo je zgražavanje na njenom ionako neveselom licu. Haljina ju je stezala svuda gde nije trebalo, a srebrnastosiva boja izgledala je užasno na njenoj bledoj koži! Nije joj bilo prvi put za njene dvadeset dve godine da svim svojim srcem poželi da bude krhka i slatkasta brineta poput Bjanke.
Ali nije. Ona je bila krupna, obla, riđokosa devojka, sa neobuzdanom grivom sjajnih kestenjastih kovrdža koje je bilo nemoguće ukrotiti, bez obzira na to koliko se trudila. Koža joj je bila tako bleštavo bela da je izgledala avetinjski nasuprot srebrnastosivoj svili haljine. Kao da je gledala u duha!
Kada je pre par meseci Bjanka kupila tu haljinu kako bi je obukla za svoju veridbu, izgledala je fantastično u njoj, ali juče ju je prezrivo tutnula Lizi u ruke. ,,Ne znam ni zašto sam je kupila.
Mrzim tu boju. Dužina mi ne pristaje i landara mi oko grudi.“ Dobro, što se toga tiče, ja nemam nikakvih problema, pomisli Lizi, zagrizavši svoju punu donju usnu malim belim zubima dok je nameštala gornji deo haljine, koji je savršeno prianjao uz njene mlečnobele, jedre dojke. Pogledavši se još jednom, shvatila je da joj haljina zapravo uopšte nije stajala tako loše kao što joj se isprva učinilo. Prihvati to, Lizi, rekla je sebi odlučno, prosjakinje ne mogu da biraju, devojko, tako da…
