— Užas, pogledaj ovo! Melani Hejs nije uspela ni da podigne glavu ka mladiću koji joj je poturio isečak iz poslednjeg »Njujork Tajmsa«. Na njenom radnom stolu su se gomilali komentari, a ona je gubila mogućnost čak i da sagleda da li su pozitivni ili ne. Što je kampanja više odmicala, činilo joj se da u
svojoj trideset godina dugoj karijeri nikada nije radila u većoj ludnici.
— Zašto li su ovi izbori tako posebni? — umorno je odgurnula gomilu papira u stranu i potražila cigaretu. Duboko u sebi, znala je odgovor. Red Kolins je više od svih predsedničkih kandidata za ko je je radila želeo pobedu. To nije značilo da je drugi nisu želeli, naprotiv. Međutim, samo je on bio u stanju da gazi i preko leševa, ako treba, da bi ostvario svoj cilj. Beskrupulozan do kraja, bez trunke samilosti za bilo koga oko sebe, lišen gotovo svih emocija on je iz dana u dan kupovao glasove Amerikanaca smešeći se svojim zavodljivim licem sa ogromnih panoa.
— Dobro, da pogledam taj sporni tekst.
Nije uspela. Vrata kabineta za odnose sa javnošću su se bučno otvorila. Red Kolins je uleteo poput tajfuna sateravši u ćošak sve i svojim besom i svojom moćnom pojavom.
Nekoliko trenutaka je stajao nemo ih posmatrajući svojim očima boje ledenog čelika, a zatim je pažnju usmerio ka Melani.
— Gospođo Hejs, koliko vas plaćam? — upitao je bezbojnim glasom.
Nije znala šta da mu odgovori. Dobro je znao koliko je plaća i bilo joj je smešno da ponavlja cifru pred njim. Na rvozno je otresla pepeo od cigarete, a zatim se sa teškim naporom suočila sa njegovim pogledom.
— Šta nije u redu? — tiho je upitala.
— Ovo! — tresnuo je novine na sto, iste one koje još uvek nije uspela da pročita. — Šta vi ovde danonoćno radite kada ne možete da sprečite tog monstruma da piše o meni šta god mu se prohte!
