Džonatan Broud pogledao je oko sebe i zadovoljan osmeh pređe mu
preko lica. Sve je bilo na njegovom dlanu. Mnoštvo poznatih lica došlo
je da mu čestita na uspehu verovatno mu zavideći na prelepoj zgradi
„Broud Palasa”. I sam je uživao u prizoru. Visoka građevina od stakla i
betona bila je pravi izazov prirodi. Bila je to stvar na koju je bio
najponosniji.
A bilo je dosta toga na šta je mogao da bude ponosan. U svojoj
trideset i petoj, Džonatan je bio ime u građevinarstvu i hotelijerstvu
takođe. Mnogo novca uložio je u sve to, ali ono što je gradio dobijalo je
gotovo neprocenjivu vrednost i on je toga svakim danom postajao sve
svesniji.
Kompaniju koju je osnovao još njegov deda, Džonatan je polako
pretvarao u imperiju i sada je imao sedam hotela na Menhetnu i dva u
Atlantik Sitiju. Kao da granica nije bilo za njega i njegovu snagu.
“Dame i gospodo” počeo je Džud Belton, bivši kongresmen i
uvažena ličnost “danas je ovaj grad postao bogatiji za jedno divno
zdanje: „Broud Palas”. “
Gosti su njegove reči dočekali s aplauzom i Džonatan se nasmešio.
Oko njega je bilo toliko poznatih imena da nije znao s kim će pre stati
da porazgovara posle svega. Bili su tu Mariza Berenson, Nen Kepner,
Amanda Bureden, Kornelia Vest, Tomas Hoving, Džeri Zipkin,
Barbara Valters i još mnogi drugi. Bogati, moćni i poznati… I svi oni
želeli su da budu danas tu, u njegovu čast. Zašto? Zato što njih
povezuje jedna stvar, a to je novac. Klan takvih uvek se drži zajedno,
razmišljao je.
Još nekoliko ljudi održalo je kratke prigodne govore, a onda je bilo
vreme da se preseče traka. Ta čast pripadala je njemu i kad je to
uradio, ponovo se začuo talas aplauza. Džonatan je pogledom potražio
svog oca, Dejvida Brouda, i svoju sestru Meri. Oboje su blistali od sreće
i mahali mu razdragano. Odmah pored njegovog oca stajala je Stela.
Njegova žena bila je obučena najlepše od svih zvanica i toga je bila
svesna. Kad je videla njegov pogled, nasmešila mu se, ali Džonatan je
dobro osećao hladnoću tog osmeha.
“Dame i gospodo” počeo je Džonatan ne nameravajući da drži dug,
zamarajući govor “čast mi je da otvorim ovu divnu zgradu koja nosi
ime moje porodice i za koju se nadam da je bar mali doprinos lepoti
ovog grada. Ovo je način da vratimo Njujorku makar delić onoga što on
daje nama.”
Još jedan buran aplauz i Džonatan odahnu. Nije bilo tako strašno,
razmišljao je. U stvari, teško je držati samo one govore u kojima
tražimo nešto.
“Zahvaljujem se svima koji su na bilo koji način doprineli izgradnji
ovog hotela i da vas ne bih zadržavao, neću ih nabrajati. Zato, budite
moji gosti u „Broud Palasu”. On vas čeka…”
