Velika sudska dvorana je tog dana bila ispunjena do poslednjeg mesta. Ljudi su ćutke i sa velikim interesovanjem pratili tok suđenja. Saloni je odjekivao oštar glas državnog tužioca.
-Časni sude i poštovani porotnici… moje današnje izlaganje će biti kratko. Punih četrnaest dana u ovoj sudnici ispitivali smo slučaj svirepog ubistva i saslušali mnoštvo svedoka. Verujte mi, retko se dešava da Državno tužilaštvo potkrepi neki slučaj ovako neoborivim dokazima tako da mirne savesti može da tvrdi kako su pravno jači i od samog priznanja optužbe. U slučaju Mojre Pirson to je upravo tako! Ta Žena je hladnokrvni ubica i tu nema dileme. Stoga tražim da joj se izrekne najstroža kazna! Naravno, ov o nije samo moj zalitev, to traži i sam ljudski razum!
Tihi žagor u dvorani brzo se pretvorio u glasno odobravanje. Predscdnik sudskog veća je lupio drvenim čekićem o sto kako bi uspostavio mir. Nekoliko članova porote je klimnulo glavom u znak odobravanja i publika se uskoro umirila.
U tišini koja je ponovo zavladala tužilac je nastavio: – Mojra Pirson je vrlo rafinirana žena, spremna na sve. Ona je posle punih petnaest godina braka prev arila i ostavila muža zbog mladog ljubavnika koga je izdržavala…
Istog trenutka Mojra Pirson je podigla glavu. Njene lepe, ah umorne sivoplave oči potražile su lice branioca, doktora Evana Pirsona, odnosno lice njenog muža…
Ova lepa, ozbiljna žena se osećala bedno i jadno. Poslednjih nekoliko nedelja provela je u pravom košmarn straha, žalosti i očajanja. Za trenutak je zatvorila oči i pokušala da ne misli 11a ono što joj predstoji. Misli su joj odlutale u prošlost, sve do onog dana kada je nesreća počela…
