Mada je bilo tek deset sati pre podne, svakome u Veli Farmsu u Arizoni bilo je jasno da će dan biti veoma topao. Odmah, od kraja grada, pružala se pustinja u kojoj je vrilo kao u kotlu. Sunce se žarilo po pesku i oskudnom zelenilu i svemu davalo neki čudan, sivkasti ton.
Jedan čovek je izašao na ulicu iz šerifove kancelarije i još dublje natukao na čelo crni kaubojski šešir. Pogledao je u nebo, nešto promrmljao i uputio se niz ulicu. Bio je visok, imao je široka ramena i uzane kukove. Kao i svi građani ovoga gradića, nosio je izbledele farmerke i kariranu kaubojsku košulju, ali se isticao svojim ponosnim držanjem. Išao je uspravno, odmereno, nije se njihao u hodu. čitava njegova pojava je odavala neku snagu, autoritet koji se nikako ne bi mogao poreći. Imao je zelene oči koje su mogle da budu veoma tople i prijateljske, ali i veoma odlučne kada se radilo o ozbiljnim stvarima.
U Veli Farmsu su se, naravno, svi odlično poznavali, znalo se šta ko radi i kako živi. Svi su poznavali i poštovali Roberta Donkastera.
Pošto je napolju bilo nesnosno toplo, morao je da uđe u mali restoran u kojem je bilo prohladno i veoma prijatno. Pošto u ovom trenutku nije bilo nikoga, Robert je sam prišao frižideru i iz njega izvadio bocu oranžade. Seo je na barsku stolicu kraj šanka.
– Zdravo, Roberte! – uzviknula je veselo žena koja se pojavila iz zadnjeg dela restorana.
– Zdravo, Elis! – odgovorio je on prijatnim, toplim glasom.
Elis je bila prijatna punačka sedokosa žena čiji je ten, od stalnog života u pustinji, bio taman kao čokolada. Svako bi odmah zaključio da je dobronamema osoba. U ovakvim krajevima ljudi su obično pričljivi i puni radoznalosti, pa ni Elis nije bila izuzetak.
– Baš sam mislila da ćeš navratiti – rekla je Elis i nasmešila se Robertu. – Kako je Agata ?
– Dobro – odgovorio je Robert
– Baš mi je drago – rekla je Elis. – Trebalo bi da je posetim jednog dana.
– Ona bi se tome radovala – rekao je Robert.
– Danas je baš toplo – primetila je Elis.
– Biće paklena vrućina – složio se Robert sa njom. • Zato mi baš prija ova ledena oranžada.
Elis je prišla staklenom izlogu i značajnim pogledom se zagledala u ulicu.
– Pogledaj! – rekla je i rukom obrisala oznojeno čelo. – Tamo je jedan automobil koji nikada do sada nisam videla. A ti?
– Ni ja – odgovorio je Robert ravnodušno.
– Žena je vozač! Gospode bože! U moje vreme žene nisu lutale kud god zažele, a ne kao sad!
– Danas su žene drugačije – primetio je Robert tek da nešto kaže, jer je dobro znao da ga Elis neće ostaviti na miru. – Sada su mnogo slobodnije.
– Roberte, šta misliš, šta ona radi u Veli Farmsu? – upitala je Elis Roberta.
– Mora da se izgubila – odgovorio je Robert kao iz topa. – Naš gradić baš i nije neka turistička atrakcija. Kladim se da se neće zadržavati ovde.
– Grešiš – rekla je Elis i vragolasto mu namignula. – Tebe, Donkastere, nije videla. Ti si najprivlačniji muškarac u ovom delu sveta.
Robert se nasmejao glasno, od srca. Beli, snažni i pravilni zubi su blesnuli kao kontrast preplanulom licu. šta bi strankinja tek sada rekla da ga vidi? Skinuo je šešir sa glave, zagladio crnu kosu, i opet vratio šešir na mesto.
– Imaš li pite od trešanja? – upitao je Elis.
– Za tebe uvek – rekla je ona, otišla i donela pun tanjir mirisnih slatkiša.
– Izvoli!
Robert je prihvatio kolače i strankinja u automobilu je bila potpuno zaboravljena.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.