Ono nekoliko parova koji su se nalazili na podij umu za igru, povuklo se u stranu, kako bi mi načinili mesta. Ernest je još nekoliko trenutaka pokušavao da izigrava mog partnera, a onda je i on odustao i povukao se među ostale posmatrače.
Ceo osvetljeni podijum za igru, bio mi je na raspolaganju, postojao je samo za mene. Mada mi je, prilično uzana suknja moje dugačke balske haljine, povremeno smetala, igrala sam kao opčinjena, oslobađajuči se kroz igru od svega što me je te večeri pritiskalo.
Do tada ni sama nisam bila svesna da tako dobro umem da igram, mada sam znala da u meni ima temperamenta.
Kada je muzika prestala da svira, odjeknuo je sa svih strana aplauz. Verovatno su pretpostavljali da je moj nastup zapravo bio prva tačka programa te večeri.
Ne zahvalivši se uopšte na aplauzu, pojurila sam prema vratima u pozadini, iza kojih je nestao Džefri Karpenter.
Našla sam se u uzanom, veoma slabo osvetljenom i hladnom hodniku u koji je dopirala svetlost kroz jedna otvorena vrata. Krenula sam duž hodnika i kao što sam i pretpostavljala, našla sam se u Karpenterovoj kancelariji. Ništa u njoj nije podsećalo na luksuz kojim je bio uređen sam lokal. Bila je to najjednostavnije uređena radna soba, kakva bi odgovarala nekom sitnom, beznačajnom činovniku.
Džefri Karpenter je sedeo za otrcanim pisačim stolom i značajno mi se smeškao. Pogled kao da mu je bio prikovan za duboki izrez moje haljine.
Istom merom
