„Dragi gospodine Kalderon!
Jedino ovom bolom papiru, po kome pišem, smem da otkrijem koliko vas volim! Imam želju da to poverim najpre vama, lično, a potom i čitavom svetu. Nažalost, moja ljubav je osuđena na tajnost, zbog čega neizmemo žalim.
Več slutim šta biste mi rekli, kada bih vam otkrila svoja osećanja… To je samo iluzija, gospođice Kostelo, kako me obično oslovljavate. Vi me ne poznajete, pa samim tim nije moguće da me volite!
Kako biste se samo prevarili.. Pa ja znam sve o vama! Vaše slike su mi otkrile da ste divni i nežni, osećajni i mudri. Zar mi je potrebno da saznam još nešto, kako bih vas zavolela?
Ukrali ste mi svaku misao, gospodine Kalderon, i sve snove. Narušili ste mir mog bezbrižnog devojaštva, onoga trenutka, kada ste se pojavili na vratima galerije. Taj trenutak ću doživotno pamtiti, kao što ću doživotno patiti zbog nemogućnosti da postanem vaša. A to želim toliko snažno, da me koža zbog toga boli. Da, želim da postanem vaša, dušom i telom, zauvek. Maštam o tome, a onda se lećim od sete, od tuge. Jer, nikada vam neću pripasti.
Ipak, želim da ostane zabeleženo, bar na ovom papiru: nikada neću prestati da vas volim! Jednoga dana ću postati nečija supruga i majka, ali će moje srce ostati vaše, iako znam da ga ne želite.
Ljubim vas u mislima i neizmemo vas volim!“
Beatris
Noć zaljubljenih
