Nagradjena iskrenost

Fiona je pritiskala telefonsku slušalicu na uvo kako bi što bolje
čula svaku reč koju bi Džejson Marfi izgovorio. Uživala je u boji
njegovog baršunastog glasa toliko da je za kratko sklopila oči i
„odlutala“ dozvoljavajudi svojoj mašti da se rasplamsa.
Njegov neočekivan poziv je u njoj ponovo probudio sve,
vremenom zamrle emocije. Odjednom, sa te daljine, a slušajudi
samo njegov glas, dani, koje su proveli zajedno, su joj se činili
vanredno lepi.
Bilo je zanimljivo to što je pokušala da se seti i onog ružnog, ali
nije uspela, kao da u toj vezi ničeg ružnog nije bilo. Nesvesno, počela
je da ga idealizuje, kao nikoga pre.
Čežnjivo je počela da mašta da se ponove ti lepi dani, da
ponovo osvoji zgodnog advokata Džejsona Marfija. Želja da ga što
pre vidi zasenila je sve drugo.

-Fiona, tu si? – zapitao ju je Džejson, nesiguran da li ga ona još
uvek sluša.

-Da, tu sam – trgla se i prošaputala umilnim glasom. U njenim
mačije zelenim očima su se pojavile svetlucave iskre. – Kada treba da
stigne tvoja devojka? – zapitala ga je trudedi se da joj glas ne
promeni boju. Mada, na samu pomisao da se Džejson još uvek
zabavlja sa Bet, počela je da je obuzima neizdrživa ljubomora.

-Najkasnije za deset dana, jer toliko joj treba vremena da završi
svoje poslove u gradu.
Fiona je pomislila kako bi bila u stanju da sve poslove završi za
duplo manje vremena, kada bi joj Džejson uručio poziv da dode na
njegov ranč, ali, naravno, to naglas nije rekla.

-Koliko shvatam ona dolazi po prvi put na tvoj ranč.

-Da. Misliš li da de joj se ranč svideti? – zabrinuto ju je zapitao. –
-Tvoj ranč je prelep i ubeđena sam da de joj se dopasti. Naravno,
ukoliko voli jahanje, duge šetnje, čist vazduh…