Naš omiljeni glumac ludo voleo ovu devojku, služio vojsku u Kraljevu i tamo umro: Majka nakon 17 godina saznala kako je zaista skončao i doživela nezamisliv šok

U današnjem članku osvrnućemo se na tragičnu životnu priču Dušana Pekića, mladog glumca koji je ostao upamćen po legendarnoj ulozi Pinkija u kultnom filmu “Rane”.

Njegov život, iako kratak, bio je ispunjen snažnim emocijama, velikim usponima i još većom tugom koju je iza sebe ostavio.Dušan je imao samo 15 godina kada mu se ukazala prilika koja mu je promenila tok života. Rođen i odrastao u Beogradu tokom burnih devedesetih, u vremenu ratova i sankcija, uspeo je da ostavi neizbrisiv trag u domaćem filmu. Uloga u “Ranama” donela mu je ogromnu popularnost gotovo preko noći. Iako ga škola nije naročito interesovala, imao je jasan cilj — da se upiše na Akademiju dramskih umetnosti i da radi na sebi, jer je gluma za njega postala mnogo više od hobija. Bila je to njegova nova ljubav.

• Njegov talenat prepoznale su i starije kolege koje su mu predviđale veliku glumačku karijeru. I dok su mnogi vršnjaci tek tražili svoj put, Dušan je već koračao stazom uspeha. No, tada je stigao poziv za odsluženje vojnog roka, koji je prihvatio bez oklevanja. Bio je to početak kraja jedne svetle sudbine.

Neposredno pre odlaska u vojsku, dobio je još jednu glumačku ulogu, koju, nažalost, nikada nije stigao da odigra. Tokom noći između 26. i 27. marta 2000. godine, dok je bio smešten u kasarni u Kraljevu, Dušan je preminuo u svojoj devetnaestoj godini. Njegova smrt izazvala je brojne spekulacije i teorije — od mogućeg predoziranja narkoticima do tvrdnji da je ugušen u snu. Međutim, zvanična obdukcija dala je sasvim drugačiji zaključak.

Godine su prolazile, a njegova porodica je patila u tišini. Tek 2017. godine njegova majka, Milunka Tašić, odlučila je da prvi put javno progovori o tragediji koja je zadesila njen život. Sa velikim bolom i setom, prisetila se kako je izgledao poslednji period života njenog sina, koliko je bio voljen u društvu, ali i detalja samog kobnog dana.

• “Prošlo je 17 godina, a bol i dalje ne jenjava. Dušan je bio pun života, omiljen, nasmejan. Imao je nekoliko devojaka, ali najviše se vezivao za Jelenu Janković, devojku koja je bila jednako vesela kao i on”, ispričala je Milunka. Dodala je da je poslednje veče bilo obeleženo veseljem i preterivanjem u alkoholu nakon polaganja zakletve u vojsci. Dušan je sa prijateljem otišao u obližnji grad, nastavio sa pićem i kasno se vratio u kasarnu.

Oficir koji je ujutru budio vojnike odlučio je da njega ne probudi, smatrajući da mu je potreban san. “Bio mu je miljenik”, rekla je Milunka. Međutim, upravo ta odluka pokazala se kao fatalna. Kasnije te večeri, oko osam sati ujutru, neko je ušao u sobu i čuo neobične zvuke. Kada su pokušali da ga probude, već je bilo kasno.

Obdukcioni nalaz, koji je Milunka godinama izbegavala da pročita, pokazao je da je Dušan preminuo usled gušenja, nakon što je tokom sna udahnuo želudačni sadržaj. “U grlu, dušniku i glavnim dušnicama pronađena je velika količina polusvarene hrane koja je blokirala disajne puteve”, stajalo je u izveštaju.

Majka, skrhana tugom, izjavila je da je obdukciju pročitala tek posle 17 godina jer se bojala istine. Njena ispovest razotkriva dubinu bola i nepravde koju osećaju roditelji koji izgube dete.

Dušan Pekić ostaje simbol izgubljenog potencijala, mladić čiji je život tragično prekinut u trenutku kada je tek počeo da živi svoj san. Iako je otišao prerano, ostavio je snažan trag — kako kroz filmsku umetnost, tako i kroz emocije koje je budio u ljudima. Njegova sudbina podseća nas koliko je život nepredvidiv i koliko snovi, ma koliko veliki bili, mogu nestati u jednom trenutku.I danas, više od dve decenije kasnije, ime Dušana Pekića i dalje živi u sećanjima onih koji su ga poznavali, ali i kroz generacije koje nastavljaju da gledaju njegovu nezaboravnu ulogu u “Ranama”.