Šaran Bleker je stajala kraj prozora u svojoj sobi, pogledala je dve torbe na podu, namrštila se, a zatim pogledala na ulicu. Očekivala je drugaricu koja joj je bila kao sestra od prvog razreda osnovne škole do poslednjeg ispita na maturi, koju su pre nekoliko dana ona i Meg položile. Ćele protekle školske godine maštale su o tome kako će leto provesti „ludo” na obali mora u kućici Meginih roditelja, pored luksuznog hotela u kome su uvek odsedali gosti iz celoga sveta. Meg joj je svakoga leta o tome pričala i pozivala je da pođe s njom i njenim roditeljima, ali je njena majka to uvek odlagala i obećavala da će je možda pustiti posle mature. Međutim … iz razmišljanja je prenula Meg kada je ušla u sobu. Meg je bila lepa devojka i uvek odevena s ukusom. Čak joj je i školsku uniformu šila čuvena krojačica.
Šaran joj nikada nije zavidela jer su se volele, ali je ipak često priželjkivala poneku haljinu ili cipele kakve je Meg imala u izobilju. Naravno da to nikada nije rekla Megi jer je bila ponosna ali se majci poveravala. Međutim, majka joj je govorila da ima vremena za “damske haljine”, a da devojčica više nikada neće biti…
Kad je odrasla uviđala je da je majka bila u pravu ali, želje su ostale. Pojavile su se upravo sada kad je završila školu i Megin otac joj je obećao da će zajedno sa Meg raditi u kancelariji njegovog velikog preduzeća.
Zarađivaće i odevaće se kako želi. Važno je raditi, biti samostalna. Tako i njena majka misli, tako je i vaspitala. Jedino se u tome nije nikada slagala sa drugaricom Meg koja je tvrdila da devojka treba da radi samo do udaje. U braku žena treba da je žena. Zar ona to nije i kad zarađuje za život, pitala se Šaron, ali nije o tome raspravljala sa Meg. Ne bi ni vredelo.
-Ipak si se povinovala majčinim željama – rekla je Meg, ulazeći -pitam se dokle ćeš tako da …
-Hoću da joj učinim, po volji – govorila je nabusito – i upoznam prijatelje do kojih joj je toliko stalo. Da li zamišljaš kako će mi biti u toj pustoši pored mamine drugarice, njene svekrve i nekakva dva momka vaspitana i odrasla u selu. Jedan je, doduše, lekar ali… Uh! Kad pomislim kako sam mogla da se provedem s vama… Šta mogu, otići ću i nekako ću se snaći, ostaću što kraće, a posle ću možda nagovoriti majku da mi dozvoli da dođem kod vas pre nego što stupim na posao.
Da, zaista – mrmljala je Meg, stavljajući karmin na usne – tata je rekao daje sve u redu. Radićeš posao sekretarice.
-Divno, zahvali tvome ocu i reci mu da ću ga sto puta poljubiti.
-Zna on to – smejala se Meg – a i ti znaš da te voli kao da si mu
kćer. Danas mi je rekao da tvoju majku mnogo poštuje i divi joj se.
-Zašto? – uzviknula je iznenađeno.
-To sam ga i ja pitala. Rekao je da su retke žene koje pretrpe toliko životnih nedaća i ostanu dostojanstvene. Kaže da se tvoja majka nikada nikome nije požalila, niti se zbunila kada se našla u nevolji. Zaposlila se, radila…
-Jeste – Šaron se rastužila – zaista je tako! Ali, čini mi se da je u poslednje vreme posustala. Umorna je. Zato i hoću da učinim sve što želi, pa i da, eto, odem na selo. Na oporavak, kako mama kaže. Smatra da sam mršava i da će mi tamo hrana i vazduh prijati. Možda?
-Uvek si takva bila Šaron. Nisi mršava, vitka si i uvek sam ti na tome zavidela. Kad bih ja…
-Nemoj, molim te da se porediš sa mnom, Megi. Treba i da kažem šta momci govore svugde gde se pojaviš, a mene i ne primećuju. Istina je da si malo punija, ali…
-Kaži slobodno – glasno se nasmejala – debela sam. A ti -namrštila se – baš bi mogla da prestaneš da pleteš kike i omotavaš ih oko glave. Pusti kosu, našminkaj se malo, stani pred ogledalo. Videćeš, tvoj neobičan, malo egzotičan lik imaće poseban izraz. Nije „serijski” – ponovo se veselo smejala – kao moj.
-Ne gnjavi me, molim te, tvojim uvek istim receptima. Kakva sam – i ona se nasmejala ali i porumenela – takva sam, nema pomoći.
