Neprilagođeno… Tako se Denijel Garner osećala dok je živela u Ne braski, na ranču svojih roditelja okruženog brdima i šumama, ranču koji je bio značajno udaljen od gradova, od ljudi, od javnih dešavanja. U detinjstvu je uživala upravo u onome što je ranč mogao da joj ponudi, a to je boravak u prirodi, briga o životinjama, jahanje, kupanje u potocima i jezerima, bezbrižnost i zaštićenost. Tokom školovanja se družila sa decom koja su odrastala u sličnim uslovima i pripremala se za to da, jednoga dana, preuzmu rukovođenje rančevima od svojih roditelja.
Sve dok nije postala punoletna, i Denijel je planirala da se posvetu uzgoju rasnih konja, za šta je na ranču posedovala savršene uslove. A onda je sa roditeljima posetila rođake koji su živeli u Los Anđelesu i nepovratno se zaljubila u taj veliki grad, stecištu onih koji su želeli da budu primećeni, da postanu poznati, da se lako i brzo obogate, najviše uz pomoć dobrog izgleda i ponekog talenta.
Od kada se prošetala plažama Malibua, Santa Monike i onih koje su krasile obale zaliva San Pedro, Denijel nije mogla da zamisli povratak u Nebrasku, na pusti ranč, gde se ništa zanimljivo nije dešavalo, gde se sve odvijalo usporeno, i bilo lišeno i najmanjeg uzbuđenja.
Na ranču nije bila izložena zadivljenim muškim pogledima, niti je dobijala ponude da se fotografiše za modne magazine, niti je mogla da se nada ostvarenju karijere koja bi joj donela slavu i bogatstvo. Na ranču nije bilo živosti i dinamike, nesvakidašnjih prizora, uličnih dešavanja, ponuda koje su iskrsavale na svakom koraku, i mnoštvo mladih ljudi, željnih zabave i afirmacije.
A sve joj je to nudio Los Anđeles.
Zato se Denijel, sa navršene dvadeset i dve godine, nastanila u tom gradu, ostavivši, bez imalo žaljenja, sve ono što je činilo njen život u ruralnoj Nebraski. Uz pomoć rođaka je uspela da pronađe posao i da iznajmi stan, a kako je bila vredna nije joj predstavljalo problem da se, veoma brzo, potpuno osamostali.
Denijel se, pune dve godine, prilagođavala životu u velikom gradu, pune dve godine je pokušavala da ostvari ono što je naumila, a to je da pronađe posao koji bi je izvukao iz anonimnosti i otvorio joj nove, zvezdane puteve. Za te dve godine je postala potpuno zaražena ambicioznošću, odrekla se pitomosti i krotkosti stečene u rodnoj Nebraski, promenila je ponašanje, način govora i većinu životnih stavova.
Smejala se svemu u šta je do nedavno verovala, za jedine vrednosti je smatrala one koje je industrija zabave nametala. Počela je da sanja neuhvatljive snove, lišene realnosti, i pritom one koji su se kosili sa njenom pravom prirodom.
Nekadašnji prijatelji više nisu uspevali da je prepoznaju, osporavali su joj to što ih je zanemarila, što je ogrubela i zaboravila na korene iz kojih je potekla. Najviše od svega im je smetalo to što je Denijel postala opsednuta svojim izgledom, u tolikom meri da joj ništa drugo nije bilo važno. Zapostavila je obrazovanje, ljubav prema konjima, druženje, šetnje, sve ono na čemu je, do preseljenja u Kaliforniju, insistirala, u čemu se pronalazila.
U Los Anđelesu je svaki slobodan trenutak provodila u vežbanju, tako da je za dve godine izgubila nekoliko kilograma, zategla se i dovela svoje obline do savršenstva. Njeno, kao izvajano telo, su posebno krasile duge, umereno mišićave, glatke noge, zahvaljujući kojima je snimila nekoliko reklama za čarape i donji veš.
Pored besprekorne figure, Denijel je mogla da se pohvali i lepim licem, na kome su se isticale plave oči, pune usne ružičaste boje, kao i svetao ten.
Još jedna šansa
