Rulet

IV JAN
Rulet

Mona Geler, devojka kratke kose boje karamele, vesto je natočila kriglu piva i gurnula je niz šank. U gostionici Četiri godišnja doba uvek je bilo živo u vreme kada su meštani, posle napornog dana, dolazili da se opuste i porazgovaraju uz piće, tako da su Mona i njen otac morali dobro zapeti kako bi ih sve uslužili. Kradom je pogledala ka Štivu, koji je neraspoloženo zurio u svoju čašu. Kada je uzeo od nje piće, nije se ni nasmešio, a kamoli progovorio i otišao je ka prozoru okrenuvši leđa ostalima.
Ljutito ga je posmatrala. Dugo su bili u vezi, ali poslednjih nedelja je primetila promene u njegovom ponašanju. Ako je mislio da se tako može ponašati prema njoj, grdno se vara. Danima se već prepiru zbog svake sitnice i večeras je odlučila da ozbiljno porazgovara s njim. Bolje da se raziđu nego da održavaju nešto što ne valja.
Prethodne večeri su se opet posvađali. Popio je malo više, grubo ju je zgrabio i počeo da ljubi. Morala je da ga odgurne i silom se odmakne od njega. Prebacio joj je da je hladna. Hladna! To nije bila istina, samo grubost i nasilnost nije dopuštala. Koliko god joj se sviđao i koliko god ga volela, neće mu dopustiti da se iživljava nad njom.
A Stiv, kovrdžave crne kose i preplanulog lica, zaista je bio lep. Zelene oči su mu plamtele. Bilo mu je teško odoleti. Nasmejala se, u ovako malom mestu u kom je živela, nije bilo mnogo momaka, pa nije ni imao neku konkurenciju.

Prema sadašnjoj situaciji, raskid je neminovan. Njegovu čudljivost zaista nije mogla više da trpi. I sama je znala da ponekad bude nagla, ali bi brzo povratila mir i lako opraštala.

...
  • Šta ćemo da radimo večeras? – odjednom je upitao. – Mogli bismo pametno da iskoristimo noć, ljubavi.
    Ona samo odmahnu glavom.
  • Ti spominješ ljubav. Ljubav znači davanje, a ne samo uzimanje.
  • Večeras ću ti se ceo dati i tebe uzeti sa željom koju nisi odavno osetila – bio je površan, obuzet sobom.
  • Večeras moramo da razgovaramo.
  • Dosadna si s tim razgovorima. Ja sam željan tebe. Želim ženu!
  • Pivo, molim!
    Porudžbina ju je trgla iz razmišljanja o vlastitim problemima. Redovan gost, farmer Frenki, delovao joj je umorno i na jednom obrazu mu je videla garavu mrlju. To ju je prepalo.
  • Zar je ponovo bio požar? – uzbuđeno je upitala.
    Na to pitanje svi su se u gostionici okrenuli i nastala je tišina. Čak je i njen otac prišao bliže.
  • Ne, sve je u redu – Frenki ih umiri. – Spaljivao sam neke stare stvari, verovatno sam od gareži uprljao lice.
    Svi su odahnuli s olakšanjem, ali su se vratili temi o kojoj se najviše raspravljalo poslednjih mesec dana.
  • Te požare mora da je podmetnuo neki luđak – sumorno reče jedan čovek. – Kod nas do sada nikad nije bilo požara, a poslednjih nekoliko nedelja čak tri.
  • Možda je sve slučajnost. Velike su vrućine, pakleno leto… Sve se osušilo po poljima, suva trava lako plane – odvrati drugi.
  • Čudni su meni ovi motociklisti – umeša se Stiv – motaju se po mestu, turiraju onim svojim motorima kao divljaci. Prave roštilje, a to je opasno. Ne vode računa ni o čemu.
Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se