Grejs Mari i je čvrsto spavala, a onda se prenula ugledavši oko svog kreveta petoricu mišićavih stražara. Znala je da naredni sati neće biti prijatni.
Oprezno se uspravila u krevetu uključivši noćnu lampu.
Blagi Boze, ovo su veoma snažni stražari! Grejs se namrštila kad je primetila da su im pištolji u rukama. Ne, ovo zaista nije dobro.
Nakašljala se pogledavši onog za koga joj se učinilo da im je pretpostavljeni.
- Sigurni ste da ste u pravoj sobi?
- Grejs Marli?
Prokletstvo… više nije bila radoznala, već zabrinuta i uplašena. Ipak to ničim nije pokazala. Oduvek je umela da se pretvara daje sve u redu, čak i kad se svet rušio oko nje. - Da – nije dopustila da joj glas zadrhti. – Mogu li vam pomoći?
- Princ Osman želi odmah da vas vidi.
- Princ Osman?
Naravno da ga je ranije sretala. Pa ona je privatna sekretarica princa Senada i poznavala je njegovog brata, ali površno. Princ Osman je retko dolazio u grad. više je voleo život u pustinji, što njegov otac nije odobravao. - Šta želi od mene?
- Ne znam. Hoćete li poći s nama? Stražar ju je zamolio, ali Grejs je znala da ne bi imalo smisla reći „ne“.
- Da, naravno, samo da se obučem…
- Nema potrebe – dobacio joj je bademantil naredivši stražarima da se okrenu leđima.
Grejs nije mogla da diše. - Ne pada mi na pamet da izađem pred princa u bademantilu!
Leden stražarov pogled rekao joj je da će upravo to učiniti.
Šta se dešava?, pitala se oblačeći bademantil.
