Gabrijela Handke je sedela u dnevnoj sobi u svom stanu i ispijala kafu. Udobno se zavalila u širokoj i komfornoj fotelji. Laganim pokretima je prelistavala časopise i uživala u mirnom, nedeljnom poslepodnevu. Prijalo joj je da bude sama i zbog toga je odbila mnogo poziva za izlazak koje je imala tog dana.
Gabrijela je radila u jednoj agenciji za oranizovanje zabava. Vikendi su joj obično bili veoma radni i naporni. Posle ko zna koliko vremena ovaj vikend joj je bio slobodan. Želela je da ga provede u samoći, daleko od ljudi, gužve i glasne muzike.
Kada je začula zvono na interfonu, namrštila se. Nekoliko trenutaka se dvoumila da li da se javi ili ne, ali je neko bio veoma uporan pa je odlučila da ode do hodnika i podigne slušalicu.
- Ko je? – zapitala je neraspoloženim glasom.
- Ja sam, Štefi – začula je glas svoje mlađe sestre.
- Štefi? – zbunjeno je zapitala. – Šta radiš ti ovde? – njena poseta ju je iznenadila i zabrinula.
- Došla sam da te vidim.
- Da li je sve u redu? – Gabrijela nije mogla da prihvati to kao odgovor, jer je znala da to nije razlog. Štefi nijednom od kako se preselila u Hamburg nije došla samo da bi je videla. Uvek je sa sobom ponela kofer problema i očekivala od Gabrijele da ih resi.
- Naravno da je sve u redu – nasmejala se Štefi pomalo izveštačeno. – Zašto me to pitaš?
- Zato što se nisi javljala dva meseca, a sada se odjednom pojavljuješ pred mojim stanom. Hoćeš da mi kažeš da si baš poželela da me vidiš, ukrcala se na avion i došla u Berlin – iz iskustva, Gabrijela je znala da takvo njeno ponašanje ne može da donese ništa dobro.
- Hoćeš li me pustiti unutra ili ćemo čavrljati ovako na vratima čitavo
posle podne? - Izvini, zbunila si me svojim dolaskom – Gabrijela je shvatila da već neko vreme razgovara sa njom preko interfona. – Naravno da ću te pustiti unutra – pritisnula je dugme za otvaranje vrata.
