Sve je moguće

Erin je ušla u kancelariju, tiho zatvorila vrata za sobom i zastala.
Posmatrala je Tajlera, koji je sedeo za velikim stolom i proučavao
jedan projekat, kako odlaže olovku, a potom, uigranim pokretima
skida naočare. Podigao je glavu i pogledao je, sekund kasnije
osmeh mu je zatitrao na usnama.

-Zašto stojiš tu? Dođi – ustao je i ispružio ruku prema njoj.Čekala sam da me primetiš – prišla mu je, nežno ga zagrlila i utisnula jedan zvučan poljubac na njegove usne.
Da bi to uradila morala je malo da se izdigne na prste, jer
je Tajler bio dosta viši od nje.
Erin se okrenula i pogledala u projekat u koji je on do
malo pre gledao.

-Šta je ovo? – zapitala ga je.

-Poslovni centar – osmehnuo se shvativši da ta gomila
linija raznih debljina i veličina njoj ne predstavlja ništa.

Erin je bila doktor, veoma zaljubljena u svoj poziv, tako da
je arhitektura nije mnogo interesovala.

-Da li si se spakovao? – ponovo se okrenula prema njemu i
malo mu popravila nabore na košulji, što je kod njega ponovo
izazvalo osmeh.
Njena pedantnost ga je ispočetka nervirala, a sada, nakon
deset meseci zabavljanja, u njemu je izazivala samo osmeh.

-Da, sutra ujutro krećem.Uzbuđen? – izvila je svoje tanke obrve i upitno ga
pogledala upijajući svaku promenu na njegovom lepom i
muževnom licu.Pomalo, nisam bio u Rentonu više od dve godine – ta
činjenica ga je ponovo postidela.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se