Bilo je decembarsko popodne, a Peta avenija izgledala je čarobno. Još nije počelo da se spušta veče, a ulično osvetljenje kao da je pozlaćivalo pahuljice koje su padale s neba.
Čak i najturobnijim Njujorčanima taj prizor izvlačio je osmeh na lice. Jedino je muškarac na šesnaestom spratu višespratnice stajao ozbiljna lica zagledan kroz prozor.
Šeik Sahib al Tahib, princ kraljevine Senahdar, čvrsto je stezao čašu brendija. Slučajni prolaznik pomislio bi da su se njegove plave oči divile zimskoj idili, ali on nije bio svestan okruženja.
Još jednom se prisetio događaja iz prethodnog leta, a onda je krajičkom oka primetio pokret koji ga je vratio u stvarnost. Soko.
Ptica je nakratko nepomično lebdela u vazduhu, a onda se spustila na terasu, kao što je to često činila poslednjih meseci.
Taj soko nije se uklapao u grad. Nije mu bilo mesto na Menhetnu, pogotovo ne u ovo doba godine, ali ova ptica je, kao i Sahib, bila umnetnik u preživljavanju.
Sahib je osećao da napetost u njemu popušta. Nasmešio se, nazdravio je ptici i otpio gutljaj pića.
Soko se pre godinu dana prvi put pojavio. Ubrzo su avenija i park postali njegov revir, kao da su zelena šuma. Sahib mu je rado prepustio svoju terasu. Imao je još dve, pa nije bio problem da jednu deli s neobičnim gostom.
Soko je voleo samoću, verovao je svojim instinktima i nikada ga niko ne bi pobedio.
