Devojčica je stajala sama pored nadgrobne ploče. Duga crna kosa spuštala joj se kao vodopad niz ledja. U krupnim plavim očima svetlucale su suze. Lep tamnokosi dečak polako joj se približavao. Izgledao je ozbiljno i delovao mnogo starije od svojih dvanaest godina. Nežno ju je uhvatio za ruku.
– Sada moraš biti jaka, Džemila – zagledao joj se u oči.
Hrabro je progutala suze, odlučno isturila bradu i klimnula glavom. Salomonovi roditelji su, kao i njeni, poginuli u istoj avionskoj nesreći. Ako je on mogao biti jak, biće i ona! Nije skidala pogled s njegovog ponosnog lica ni u trenutku kada je okrenuo glavu ka svežoj humci svojih roditelja, a ruke su im i dalje bile čvrsto stegnute.
