Džejkob Konal Deverel je pročitao ono što je držao u ruci, polako podigao pogled i zadržao ga na mladoj ženi koja je sedela preko puta njega u ogromnoj, kožnoj fotelji.
– Hoćeš li da kažeš da je ovo napisao i ostavio moj deda tvojoj baba tetki, Klarisi Heviled? U tom slučaju sam ja dužna da ti ispunim svaku želju, zar ne?
Šeron Graham se malo nagnula napred kao da je htela bolje da vidi svoga sagovornika.
– Da odgovorila je ona mirno.
– Šališ se -prašaputao je Konal Deverel i odmahnuo glavom kao da želi nešto loše da odagna od sebe. – Ako je moj deda ovo napisao…
– On jeste to napisao – prekinula ga je Šeron. – Svi iz porodice Deverel imaju da ispune ono što se traži od njih – nastavila je ona. Tu lepo piše: „donosiocu ovog pisma”.
Konal je uzdahnuo. Njegov deda, Džejk, je bio nešto posebno, lep pametan, sve! Mora da je i ta Klarisa bila još izuzetnija kad je on, sa dvadeset i dve godine, mogao ovako nešto da joj ostavi.
– Sve je ovo glupost! – uzviknuo je Konal besno, zgužvao pismo i bacio ga u korpu za otpatke.
– To je samo kopija – rekla mu je Šeron mirno. – Original se dobro čuva.
– Baš me briga – uzviknuo je Konal. – Neću, valjda ja da snosim posledice zbog tuđih grešaka ili ne znam ni ja čega! Nikakvu želju neću ja tebi ispuniti!
– U redu – rekla je Šeron mirno. – Samo, ne znam šta će biti sa ugledom porodice Deverel.
Konal je pocrveneo jer je veoma dobro znao da pred sobom nema glupu devojku. Novinari bi jedva dočekali priču od nje, a njegov stric je upravo postao senator. Ugled porodice Deverel bi se istopio kao grudva snega na suncu.