…Prepusti to meni, Paolo… – Roberto Markonato je savetovao svog sagovorriika, sa kojim je razgovarao telefonom. – Aha… Jasna mi je pozadina problema… Kako? Pa, slučajno sam u ovom poslu već deset godina! Umem da nanjušim kolektivnu zaveru… Ne, neću nasesti na to… Uvek postoji drugi izbor… Čemu tolika nervoza? Već sam ti rekao da stvar prepustiš meni…
Vrata njegove kancelarije su se naglo otvorila, a da prethodno niko nije pokucao na njih. Samo je jedna osoba davala sebi toliko slobode, samo je jednoj osobi tolerisao takvo ponašanje.
Laura…
Uletela je u kancelariju kao furija. Zalupila je vratima za sobom, ne liajući za tim što je stvorila neopisivu buku i što je, pouzdano, dovela do očajanja gospođu Buleri, sekretaricu, koja nikada nije uspevala da je navede na uljudno ponašanje.
Bila je besna, veoma.
Nezadovoljno je frknula kada je shvatila da je Roberto zauzet telefonskim razgovorom. Sa freskom je spustila svoju torbu na njegov sto, i krenula da nervozno šeta od jednog do drugog kraja kancelarije.
Sela Bration
Okupana poljupcima
…Aha… Budi bez brige, Paolo… Računaj daje stvar rešena… -Roberto je mrmljao nepovezano, sve više gubeći koncentraciju i interesovanje za aktuelni razgovor.
Sva njegova pažnja bila je okrenuta ka Lauri. Odmeravao ju je dugim, vrućim pogledima, ne propuštajući da osmotri nijedan detalj na njoj.
Kao i obično, izgledala je poželjno do ludila. Bila je divlje, veličanstveno lepa. Nosila je prozirnu crnu košulju i uzanu suknju, u kombinaciji sa strukiranim mantilom od bele kože. Savršeno je balansirala u cipelama sa ubistveno visokim potpeticama. Duboki razrez na njenoj suknji se rastvarao sa svakim načinjenim korakom i otkrivao besprekorne linije vitkih nogu.
Njeno idealno, izazivački, izvajano telo se grčilo od besa. Nervozno je prolazila prstima kroz dugu, platinasto plavu kosu, i sevala svojim drskim, plavim očima.
