Brižit je, kao dizajner enterijera, morala da nadmaši sebe, u pokušaju da taj prostor pretvori u restoran. Obično je, u okvirima svoje profesije, nailazila na poslove koji nisu podrazumevali iskušavanje, u vidu kombinovanja građevinskih, arhitektonskih i dizajnerskih rešenja. Ulazila je u tek sagrađene ili sveže renovirane prostore i potom ih dekorisala. Nije bila prinuđena da razmišlja o popunjavanju rupa, malterisanju zidova ili pak njihovom uklanjanju.
Njen brat, Arni, ju je zamolio da učini upravo to, da preuzme na sebe organizaciju kompletnog renoviranja. Čekao je svoje prvo dete i nije imao previše novca na raspolaganju, što je nateralo Brižit da se zauzme za njega.
Dva meseca kasnije, uz pomoć nekolicine vrsnih molera i zidara, Brižit je omogućila svom bratu da iznad ulaznih vrata, nekadašnjeg ruiniranog prostora, okači tablu sa natpisom: Restoran, „Sofi i Arni”.
Ukupno gledajući, restoran je predstavljao njeno najbolje delo. Ne po svojoj unutrašnjoj dekoraciji, Brižit je u tom smislu tokom svoje karijere ostvarivala kvalitetnije ideje, već koncepcijski, u smislu organizacije prostora, njegove funkcionalnosti i udobnosti. Mogla je biti ponosna i na to koliko se vešto uklopila u ograničeni budžet. Za taj podvig joj je bilo neophodno sve umeće. Rezultat uloženih napora i znanja je bio više nego zadovoljavajući. Brižit je uspela da osmisli restoranski prostor u kome će gosti moći da se osećaju kao u sopstvenoj trpezariji.
Učinila je čudo, odlučivši da poruši zapadni zid i na njega ugradi velike prozore, kroz koje se mogla videti čitava unutrašnjost lokala.
