Ljubavni roman Luna Plavo Ostrvo

Plavo ostrvo

Vozač je došao po Karlu i sada je sedela u velikom salonu porodične kuće svoga oca. Razmišljajući o tome na kakav će prijem naići, nije ni za trenutak pomislila u kakvom će se velelepnom zdanju naći, bez obzira na to što je znala da je porodica Kopolo bogata. Sada je imala priliku, dok je čekala da se susretene sa ocem, da razgleda prostor oko sebe. Sve je bilo ukusno uređeno, videlo se da je svaki detalj urađen uz savet stručnjaka za enterijer. Ali, bez obzira na to, nije mogla a da ne primeti da je svaki detalj skup i da se nije štedelo.
Vrata radne sobe su se lagano otvorila. Ugledala je visokog i mršavog muškarca koji je mogao da ima šezdesetak godina ali je izgledao vrlo oronulo i slabo. Kretao se uz pomoć štapa, lagano, korak po korak. Videlo se da trpi bolove, da je svaki njegov pokret bolan ali je snaga njegovog duha bila iznad snage tela. Pogledi su im se susreli.
Oboje su bili crnokosi, sa upornim i otvorenim pogledom, ozbiljni, istog izraza lica, sličniji nego što je Karla mogla da zamisli. Znala je da pred njom stoji niko drugi do njen otac. Niko nije ni morao da joj to kaže, osetila je da je to on čim ga je ugledala. Spetljala se, zaustila da nešto kaže ali nije znala šta bi mu rekla. Stajao je na par koraka ispred nje gledajući je uporno. Očigledno da ni on nije znao šta bi mogao da joj kaže tog trenutka. Gledali su se bez reći. Bernardo Kopolo je prvi uspeo da progovori.

-Znači, ti si moja ćerka. Zamišljao sam te kao lepu devojku ali nisam znao da si prelepa. Ličiš na majku – osmehnuo se setno. – Lepa si kao Klaudija.
Seo je naspram nje i odložio štap sa strane. Nije pružio ruku da se pozdrave. Naprotiv, gledao je uporno kao da je i dalje procenjuje. Osetila je na trenutak nelagodnost ali je na sve načine pokušavala da je prikrije, s toga je ponosno podigla glavu i uzvratila mu pogled.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se