Ples pahulja

Sneg je neprekidno padao trideset i šest sati, što je, uz veoma nisku temperaturu, dovelo do toga da čitav Indijanapolis bude zavejan. Visina snežnog pokrivača je, gotovo preko noći, dostigla nivo od pola metra. Krovovi kuća i zgrada su bili potpuno beli, grane drveća su se povijale pod težinom snežnih nanosa, pešačke staze su bile zaleđene i klizave, ulice teško prohodne i osposobljene tek za odvijanje minimalnog saobraćaja.
Kao ljubitelj zime, Džulijana Brajant je beskrajno uživala u bajkovitom snežnom ambijentu, u kovitlacu pahulja koga je proizvodila mećava. Od kada se probudila, neprekidno je boravila na zastakljenoj verandi, odakle je, ušuškana u ćebe i sa šoljom toplog čaja u ruci, posmatrala ples snežnih pahulja.
Radovalo ju je to što je neveliko jezero, koje se nalazilo u zadnjem delu njenog prostranog dvorišta, počelo da ledi i što će, čim se mećava stiša, moći da se kliza po njemu. Već je videla sebe kako izvodi piruete okružena svetlucavim snegom, uneta, čitavim bićem, u idilu kakvu je samo zima mogla da pruži.
Nimalo je nije plašilo to što su temperature bile gotovo polarne. Imala je odličnu zimsku odeću, dok se njena kuća odlikovala fantastičnom izolacijom, kao i vrhunskim grejnim sistemom. Posebnom utisku topline doprinosio je ogroman kamin koji je zauzimao upadljivo mesto u centralnoj, prizemnoj prostoriji.
S obzirom na to da je po profesiji bila muzičar, Džulijanu je zabavljalo da osluškuje zvuke koje su, pri udaru o staklo, proizvodile iglice leda, pomešane sa pucketanjem vatre u kaminu. Bio je to dramatičan kontrast koji je lako mogao da se dočara notama, što je Džulijana i planirala da učini. Već je u glavi imala ideju o tonovima koji bi, sa jedne strane, bili iskričavi i oštri, poput ledenih iglica, i onih koji bi, sa druge strane, bili meki i nežni, poput pucketanja vatre u kaminu.
Dovršavala je ispijanje čaja, kada je čula zvuk automobilskog motora. Ubrzo je i ugledala džip svog verenika, Linkolna, kako moćnim točkovima krči put kroz njeno nepročišćeno dvorište.
Iako se prethodno nisu dogovorili o tome da se vide, obradovao ju je njegov nenajavljeni dolazak. Tom idiličnom zimskom jutru je nedostajalo jedino zagrljaj voljene osobe.
Pošla mu je u susret, ogrnuta laganim ćebetom. Imala je nameru da ga ogrne njime, u znak dobrodošlice, ali i u ime želje da ga odmah zagreje.
Otvorila mu je vrata sa širokim osmehom, koji se sledio kada je otkrila da mu je izraz lica bio zabrinut. U očima mu se čitalo kajanje, kao i snažan osećaj krivice.

-Šta se dogodilo?! – odmah ga je upitala, preskočivši da ga pozdravi.
Linkoln je oborio glavu, a potom je stresao sneg sa sebe i ušao u kuću. Dugo se mučio da progovori, jer mu je grlo bilo stegnuto od osećanja krivice. Nije se usuđivao da pogleda Džulijanu, u kojoj je strah narastao velikom brzinom.

-Napravio sam jednu užasnu, neoprostivu grešku, Džulijana… – počeo je Linkoln, ne ličeći na sebe.