Dve cimerke, Kler Dejmon i Roberta Stak, sedele su nepomično jedna pored druge na kauču, u dnevnoj sobi njihovog nevelikog stana. Bile su pognute nad knjigama i obuzete savršenom koncentracijom. U toj pozi ih je zatekala Monika Blajt, devojka koja je živela u stanu do njihovog. Ona je godinama dolazila u posetu svojim prvim komšinicama sa sebi svojstvenim poletom, ali je taj polet naglo splašnjavao zbog suočenja sa standardnim, neveselim prizorima, koji su odolevali svakom pokušaju da se izmene.
Ma koliko Monika unosila vedrine u stan dve fanatične studentkinje. učmala atmosfera bi joj začas iscrpia dobar deo pozitivne energije. Činilo se uzaludnim rasipati dobro raspoloženje. Čak je i soba, u kojoj su Roberta i Kler neumorno učile, bila prilično sumorna, ispunjena tek elementarnim nameštajem i lišena svakog nagoveštaja da u njoj borave dve devojke, koje su imale po 27 godina. Osim mnoštva knjiga, u sobi se nije mogao videti nijedan ukras, nijedan estetski detalj kobi bi mogao izazvati osećaj prijatnosti doma.
Sve što se u dnevnoj sobi, kao i u čitavom stanu, moglo videti ukazivalo je na opsednutost devojaka knjigama, kao i na odsustvo potrebe za komforom. Kao i svaki put kada bi ušla kod svojih komšinica, Monika se saplela o novu gomilu udžbenika, nemarno rasutih na tepihu. Podigla je jedan od njih i namrštila se, shvativši da joj je naziv predmeta previše komplikovan. Odbacila je udžbenik sa gnušanjem, ne osetivši se nimalo neprijatno zbog svoje intelektualne ograničenosti. Uostalom, ona je bila samo prodavačica u obližnoj prodavnici, dok su njene komšinice bile briljantne studentkinje. Kler je pripremala završni ispit na pravima, odsek kriminologija, dok je Roberta proučavala gradivo iz anatomije, za ispit kojim bi se okončala njena specijalizacija, započeta nakon završetka medicinskog fakulteta.
