Muzika je odzvanjala. Masa gostiju se ljuljala na podijumu za igranje, sa spektakularnim prizorom okeana u pozadini.
Sa balkona koji je okruživao prizemlje, jedna koktel salveta se kovitlala nadole preko glava razdragane mase. Lepršala je, lagano se krećući nadesno i ploveći vazdušnom strujom, dok nije kliznula preko stola Džesike Parsons i prizemljila se na pod, kraj nje.
Džesika je posmatrala spuštanje salvete i automatski podigla pogled, očekujući i piće koje leti za njom. Tamo se jedna čaša lagano klatila među dugim, tankim prstima čoveka koji je, nagnuvši se ležerno preko ograde, posmatrao… nju!
Njegov pogled srete njen, kao da je baš to ćelo veće čekao. Sada, kada se to dogodilo, bilo joj je teško da odvoji pogled.
Njegovo lice joj se činilo poznato, iako je znala da ga nikad nije srela. Imao je tamnu kosu i kožu potamnelu od sunca. Imao je i brkove, što mu je davalo dozu nestašluka.
Sviđalo joj se njegovo telo. Delovalo je jako i zdravo, što je ona, kao neko ko se bavi istraživanjem oblika i forme, mogla zapaziti. Ali, bilo je u njegovom držanju i nečega što je ukazivalo da se njegova snaga nalazi više u intelektu nego u mišićima.
Džesika je, budući primorana na to, veliki deo svog života provela razvijajući svoju intuiciju u vezi sa ljudima. Imala je oko da prodre kroz sve obrambene mehanizme do suštine osobe koja se krije unutra. Ali, kod ovog čoveka je to bilo nepotrebno. On ništa nije krio.
Sudeći po veselom društvu u kome se nalazio, izgledalo je da nema problema sa sklapanjem prijateljstava. Nešto su slavili. Bio je okružen ljudima i. očigledno, u centru njihove pažnje. Tu i tamo, domahnuo bi nekome u znak pozdrava, dok je njegov pogled i dalje ostajao prikovan za Džesiku.