Šantal Badon se našla u prostoriji ispunjenoj mirisom prepoznatljivih kubanskih cigara i ruma, a kada je jutarnji povetarac ušao kroz otvorena vrata sobe, blago zaljuljavši smeđu zavesu na prozoru kroz koju jedva da je dopirala svetlost, ona pomisli kako uopšte nije ni trebalo da dolazi ovamo.
– Ima li koga? – upita ona i pokuca na vrata koja su vodila u drugu prostoriju.
– Ima! – sa ulaznih vrata se začuo dečji glas i ona se okrete prema njemu.
Dečak je mogao imati desetak godina i bio je tamne puti. Obod kačketa mu je bio okrenut naopako, a u ruci je držao nešto uvijeno u zamašćenu hartiju.
– Ko si ti? – približi mu se Šantal.
– Migel – dodade dečak i spusti zamašćeni paket u aluminijumsku činiju. – Šta gospoda želi?
– Želim da vidim vlasnika ove rupe ako je to ikako moguće – Šantal sa gađenjem pogleda na sto pretrpan raznim papirima, praznom bocom ruma i neispražnjenom pepeljarom.
– Ja sam njegov partner – odgovori dečak na lošem engleskom.
– Šališ se, mali!
– Govorim istinu.
– Sad mi kaži gde mogu da nađem Majlsa Koplanda.
– Ne ustaje pre deset i ne voli kad ga neko probudi.
– Fantastično! A gde spava? Dečak joj glavom pokaza prema vratima.
– Ne bih ga dirao da sam na vašem mestu, gospođo! – upozori je dečak.
Šantal snažno zakuca na vrata i učini joj se da čuje neko komešanje iz sobe.
– Migel, rekao sam ti da me ne budiš! – čula je sanjivi muški glas.
– Hoćete li da izađete već jednom?
– Šta želite?
– Vas! – Šantal spusti glavu u visini ključaonice.
Vrata se naglo otvoriše i ona se polako uspravi. Gledala je u čoveka
sa bradom starom bar tri dana.
