Grej Čejs je ustao od stola za crtanje i prišao prozoru. Sa dvadesetog sprata na kome se nalazila njegova kancelarija, imao je fantastičan pogled na Boston, kao na dlanu.
Ovo je bila očeva kancelarija, prvi put sam ušao u nju pre dvadeset godina i prvo što sam uradio, pogledao sam kroz prozor. Stajali smo obojica i gledali Boston ispred nas. Tada me je otac pitao Čime nameravam da se bavim u životu.
Bilo mi je najlogičnije da mu kažem da nameravam da budem arhitekta. Rekao mi je, ako to nameravam, samo da bi bio dobar sin i nastavio porodični posao, mogu odmah da se predomislim. Ali, ako zaista volim arhitekturu, bio bi najsrećniji otac na svetu.
Znači, jedan od razloga zašto si postao arhitekta je i to što si želeo da dobiješ ovu fantastičnu kancelariju. To je jak razlog, rekao bih, stari moj! -njegov kolega i prijatelj Edi je po običaju morao da se našali.
Grej je prihvatio šalu. Nasmejao se, glasno i od srca.
-Zamisli, upravo tako. Završio sam arhitekturu zbog ove kancelarije, bolje rečeno, zbog ovog pogleda na grad. Vidiš kako su moje ambicije bile velike!
-Eh, bile. Još uvek su. Ti nisi čovek koji ima male planove. Oduvek si pred sobom postavljao ciljeve do kojih se moglo jedino velikim radom i trudom – nadovezao se Edi, koji je sedeo za omanjim stolom. Jednu ruku je prebacio preko naslona stolice, a između prstiju druge prevrtao je tehničku olovku.
Edi je radio godinama sa njim, bio njegov najodaniji saradnik, prijatelj i vrstan arhitekta. S obzirom da su bili vršnjaci, na pragu tridesetsedme godine, njihova mišljenja i interesovanja su bila skoro identična i zato su postali izuzetni prijatelji. Obojica su voleli svoj poziv arhitekte. Danima su znali, do kasnih večernjih sati, da rade na mnogobrojnim projektima, stvarajući jedinstvena rešenja.
Pola Rodžers
PRAVO VREME
