Marsel Dipre je ljutito udario o volan kada ni posle nekoliko pokušaja nije uspeo da startuje motor svog džipa. Nakon napornog dana u kompaniji odlučio se da se provoza svojim starim džipom koji je kupio još dok je bio tinejdžer.
S vremena na vreme voleo je da sedne u njega i izveze se van grada. On ga je podsećao na vreme kada je imao manje obaveza, kada je bio pod manjim pritiskom i imao mnogo više prijatelja. Od trenutka od kako je preuzeo očevu kompaniju koja se bavila tekstilom, sve se promenilo. Počeo je da živi brzim životom za koji više nije znao da li ima smisla.
Imao je trideset i osam godina, uspešnu kompaniju i sve najlepše žene u Nansiju i okolini, ali nije bio zadovoljan. Sve više mu je bilo potrebno da se udalji od kompanije i grada.
- Dođavola! – uzviknuo je kada ni tog puta nije uspeo da pokrene motor.
Bio je veoma razdražljiv u poslednje vreme i svaka sitnica je mogla da ga poremeti, a to što mu je džip stao bez ikakvog razloga, strašno ga je iznerviralo.
Zazvonio mu je mobilni telefon. Pogledao je u displej i video Anetino ime. Namrštio se. Dvoumio se nekoliko trenutaka pre nego što se javio. - Halo.
- Dragi, dobro je što sam te napokon našla! – u njenom glasu se jasno osetilo olakšanje. – Kako si?
Nije htela da mu prebacuje što joj se nekoliko dana nije javljao, jer je znala da bi ga tako samo navela da počne da se svađa sa njom. Nakon njihovog poslednjeg razgovora u kome je ona tražila da zna u kom če pravcu ići njihova veza, Marsel je - počeo da je izbegava. To je bio upozoravajući znak za Anetu. Morala je što pre ponovo da razgovara sa njim.
- Dobro – rekao je preko volje. – Kako si ti?
Znao je da bi mu bilo najlakše da je pozove da dođe po njega a svoj džip prepusti šlep službi, ali je odustao od te ideje. Još uvek nije bio doneo odluku da li će nastaviti vezu sa njom ili ne. Nije hteo da je vidi niti da razgovara sa njom dok se ne odluči. - Dobro sam. Samo… Nedostaješ mi – kazala je umilnim glasom i čekala njegovu reakciju.
- Čujemo se kasnije – rekao je on užurbanim glasom, kao da nije ni čuo ono što je rekla.
- Gde si ti? – Aneta nije htela da mu dozvoli da tako brzo prekine vezu.
-Evo, me… – zastao je za trenutak. – Svratio sam u jedan restoran van grada. - Van grada?! – začudila se, ali se brzo pribrala. – Reci mi koji i ja ću ti se uskoro pridružiti.
- Završavam sa ručkom – brzo je rekao.
-Da li si sam?
-Da. Uskoro se vraćam u grad.
Po boji njegovog glasa i kratkim odgovorima shvatila je da on jedva čeka da završi razgovor sa njom. To joj se nije dopalo. Počela je da oseća da se kraj njihove veze bliži. - Odlično. Onda ću ti se pridružiti u tvom stanu – predložila
je- - Ne, Aneta… – ponovo je zastao. Nije navikao da smišlja izgovore, uvek je bio vrlo otvoren, a sad je baš to trebalo da radi. – Umoran sam. Videćemo se sutra.
Aneta ponovo nije htela ništa da mu prebacuje. Znala je da bi mu to dalo povoda da započne svađu koja bi mogla da se završi raskidom. Ona je morala da bude mnogo mudrija.
