Marsel Dipre je ljutito udario o volan kada ni posle nekoliko pokušaja nije uspeo da startuje motor svog džipa. Nakon napornog dana u kompaniji odlučio se da se provoza svojim starim džipom koji je kupio još dok je bio tinejdžer.
S vremena na vreme voleo je da sedne u njega i izveze se van grada. On ga je podsećao na vreme kada je imao manje obaveza, kada je bio pod manjim pritiskom i imao mnogo više prijatelja. Od trenutka od kako je preuzeo očevu kompaniju koja se bavila tekstilom, sve se promenilo. Počeo je da živi brzim životom za koji više nije znao da li ima smisla.
Imao je trideset i osam godina, uspešnu kompaniju i sve najlepše žene u Nansiju i okolini, ali nije bio zadovoljan. Sve više mu je bilo potrebno da se udalji od kompanije i grada.
-Dođavola! – uzviknuo je kada ni tog puta nije uspeo da pokrene motor.
Bio je veoma razdražljiv u poslednje vreme i svaka sitnica je mogla da ga poremeti, a to što mu je džip stao bez ikakvog razloga, strašno ga je iznerviralo.
Zazvonio mu je mobilni telefon. Pogledao je u displej i video Anetino ime. Namrštio se. Dvoumio se nekoliko trenutaka pre nego što se javio.
-Halo.
-Dragi, dobro je što sam te napokon našla! – u njenom glasu se jasno osetilo olakšanje. – Kako si?
Nije htela da mu prebacuje što joj se nekoliko dana nije javljao, jer je znala da bi ga tako samo navela da počne da se svađa sa njom. Nakon njihovog poslednjeg razgovora u kome je ona tražila da zna u kom će pravcu ići njihova veza, Marsel je počeo da je izbegava. To je bio upozoravajući znak za Anetu. Morala je što pre ponovo da razgovara sa njim.
