Nešto se promenilo od trenutka kad je on ušao u sobu. Nije to bilo nešto što bi En Fleming mogla da identifikuje, da mu da ime. Ličilo je na iznenadno prepozavanje, praćeno upadljivom tišinom posle koje su posetioci kafea postepeno utonuti u žagor pritajene konverzacije i intimnog razmišljanja.
Izabrao je jedan sto u uglu i seo okrenuvši svoja široka leđa zidu kao da želi da obezbedi sebi potpun pregled nad svim prisutnima. Ipak, uvek nije iskoristio prednost tog položaja. Posle jednog brzog, nezinteresovanog pogleda po kareu on je, pogladivši svoje tamne brkove, pažnju upravio na jutarnje izdanje.
Pirs Bjukenon. Ime mu je svakako pristajalo. En se malo pomeri na stolici nastojeći da ne pilji u advokata koji je sedeo sam i pio kalu na nekoliko koraka od nje. Gužva, uobičajena za jutarnje časove u kafeu, malo se proredila tako da joj je samo jedna osoba zaklanjala tog izuzetno zgodnog muškarca. En je bilo drago što ima tako dobru kamuflažu, jer je nesmetano mogla da baca pogled prema njemu čim bi okrenula glavu.
Proslavljeni gospodin Bjukenon bio je visok preko metar i osamdeset procenila je En vraćajući jedan nestašan smeđi pramen sa čela na svoje mesto. Čudila se da je njegova visina uopšte iznenađuje pošto je u zadnje vreme bar dva puta nedeljno gledala njegovu fotografiju u krupnom planu u lokalnim novinama. Na grupnim slikama bio je viši od svih ostalih. Međutim, ni jedna fotografija nije ni izbliza ličila na
čoveka koji je prošao pored njenog stola elegantnim korakom, poput leoparda.
